SMETANJE POSEDA I ZAŠTITA DRŽAVINE SUDSKIM PUTEM I PUTEM SAMOPOMOĆI

 

Šta je državina?

Državina je pravo na stvari izvedeno iz prava svojine. Pravo državine može postojati kao samostalno pravo bez obzira da li je držalac vlasnik stvari, a može biti i deo prava svojine na stvari kao jedno od tri prava koja proističu iz prava svojine na stvari. Pravo svojine se sastoji od prava na državinu stvari, prava korišćenja stvari i prava prenosa svojine na stvari. Držalac je onaj koji fizički drži stvar. Moguće je držati stvar neposredno, kao što vlasnik stana ili zakupac živi u stanu, ili posredno preko drugog kao što vlasnik stana koji je izdao u zakup drži taj stan posredno preko zakupca kome je stan izdao. Pravna teorija (Stvarno pravo, Pravni fakultet u Beogradu, profesori Stanković i Orlić) državinu deli na više načina. Državina može biti zakonita i nezakonita. Po osnovu čl. 72 st.1 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa zakonita je najpre ako se zasniva na punovažnom pravnom poslu koji je podoban za sticanje prava čiju sadržinu vrši držalac. Ako držalac koristi stan po osnovu ugovora o zakupu sa zakupodavcem onda je on zakupac i ima zakonitu državinu. Dalje, po istoj odredbi zakona, zakonita državine ne sme biti pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja. Takva državina se naziva pravom državinom. Nezakonita državina je, suprotno, ona državina koja se ne zasniva na punovažnom pravnom poslu, koja je pribavljena krađom, prevarom ili kakvim drugim vidom uzurpacije. Državina zasnovana na krađi, prevari ili kakvoj drugoj uzurpaciji je neprava državina.

Državina može biti savesna i nesavesna. Po čl. 72 st. 2 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa državina je savesna ako sticalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, odnosno da onaj koji mu je stvar predao u državinu nije imao zakonski osnov za državinu na toj stvari pa samim tim ni da je prenosi. Savesnost se pretpostavlja u sudskom postupku dok se ne dokaže suprotno. Ako držalac zna da drži stvar ili pravo a da nema prava da bude držalac istih, radi se o nesavesnoj državini.

 

Kada postoji dozvoljena samopomoć za povraćaj državine na stvari ?

Ako se pravo na dražvinu uskraćuje postupkom trećeg lica, držalac mora zaštiti državinu na zakonit način, putem zakonitog postupka pred sudom. Izuzetak od ovog pravila, kada držalac ima pravo vratiti državinu neposredno i bez sudskog postupka naziva se samopomoć, što je takođe zakonito. Dozvoljena samopomoć je određena u čl. 76 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pa držalac ima pravo na samopomoć protiv onoga ko ga neovlašćeno uznemirava u državini ili mu je oduzeo državinu, pri ćemu ta opasnost mora biti neposredna a samopomoć nužna, a da način vršenja samopomoći mora odgovarati prilikama u kojima postoji opasnost kojom je ugrožena državina. Drugim rečima, dozvoljena samopomoć je pravo držaoca da primeni izvesnu silu da bi odbio nasrtaj na njegovu mirnu državinu, ili čak i smetnju u uživanju mirne državine, sa ciljem da oduzetu državinu vrati. To smetanje i nasrtaj moraju biti neovlašćeni. Radnja preduzeta prilikom dozvoljene samopomoći mora biti bez nanošenja telesne povrede uzurpatoru, mada sudska praksa treba da toleriše i nanošenje povreda ako je u skladu sa pravilima granica instituta nužne odbrane iz krivičnog prava. Sila kojom se deluje prema uzurpatoru tokom dozvoljene samopomoći mora biti adekvatna sili koju vrši uzurpator, ne veća od nje, sa ciljem povraćaja državine (ne i kažnjavanja ili osvete prema uzurpatoru), i mora biti prilagođena svakoj takvoj situaciji ponaosob. Sud ceni da li je dozvoljena samopomoć bila sa adekvatnom i dozvoljenom silom u svakoj situaciji ponaosob. Isto shvatanje može se naći i u pomenutoj knjizi naših profesora Stankovića i Orlića.

Zanimljivo je pitanje u kom roku je dozvoljena samopomoć? Nije sporno da samopomoć može biti sprovedena istovremeno kada se događa napad na državinu. Postavlja se pitanje do kada je oročeno pravo na dozvoljenu samopomoć nakon što je izvršena uzurpacija državine. Ovo nije striktno navedeno u pomenutom zakonu, a postoje shvatnja da se iz konteksta datih rokova za podizanje tužbe za smetanje poseda ima smatrati da se samopomoć može ostvariti u zakonskom roku za podizanje tužbe, a to je 30 dana od saznanja za smetanje poseda i za saznanje o onom ko je smetanje izvršio. Takvo shvatanje ima svoje primedbe jer nije logično da se izjednači rok za podizanje tužbe pred sudom sa rokom na dozvoljenu samopomoć. Ako bi se to izjednačilo onda bi postojala mogućnost da svako ko smatra da mu je uzurpirano pravo državine, a da pri tom smatra kako uzurpator nije imao pravo na to, može sam uzeti pravdu u svoje ruke i suspendovati pravni poredak. To je prilično opasno, a naročito treba imati u vidu postojanje krivičnog dela samovlašće, gde se inkriminiše svako ko samovoljno pribavlja neko svoje pravo koje mu pripada ili za koje smatra da mu pripada. Slučajevi sa dozvoljenom samopomoći koji su predmet sudskog postupka su retki. U sudskoj praksi postoji mišljenje da lice koje je iskoristilo pravo na dozvoljenu samopomoć i time povratilo državinu na stvari nema pravo na podnošenje tužbe sudu za zaštitu državine, jer je to svoje pravo zakonito ostvarilo putem dozvoljene samopomoći.

 

Zaštita državine u sudskom postupku-tužba za smetanje poseda

Kad je reč o pravu na zaštitu državine mora se imati u vidu i zakonska odredba da se državina gubi kad držalac prestaje da faktički vrši vlast na stvari. Ako je taj prestanak plod nečije uzurpacije onda se ima pravo na zaštitu državine. Pod pojmom zaštite državine se podrazumeva pravo zaštite ne samo protiv fizičkog oduzimanja stvari već i protiv svakog drugog vida ometanja (sužavanja faktičke vlasti na stvari) ili sprečavanja mirne državine stvari. Podrazumeva se i da je psihičko ometanje u državini takođe osnov za tužbu za smetanje poseda. Primeri smetanja poseda su neograničeni, kao što je promena brave na stanu/kući, prelazak preko tuđeg poseda bez postojanja prava službenosti, psihičko uznemiravanje držaoca da nema pravo na državinu i da će mu biti oduzeta, neovlašćeno ostavljanje svojih stvari na tuđem posedu, samovlasno isključenje telefona ili napajanja električnom energijom ili vodosnabdevanja tuđeg poseda, usmeravanje kišnice i drugih voda na susednu parcelu bez prirodnog nagiba terena i tome slično. I posredni držalac (lice kome je zakoniti držalac predao stvar u državinu) može da podnese u svoje ime tužbu za smetanje poseda prema trećem licu ako ga ono ometa u posedu. Ako ima više sudržaoca onda svaki od njih može podneti ovu tužbu prema trećem licu ali i prema drugim sudržaocima ako ga ometaju u posedu. U sporu za smetanje poseda, zbog hitnosti postupka, nema obaveznog odgovora na tužbu.

Cilj ovog postupka je zaštita mirne državine, povraćaj prethodnog stanja državine, ali i zabrana budućih istovetnih ili sličnih vidova uznemiravanja i uzurpacije. Ta zaštita od budućih uznemiravanja deluje samo u odnosu na lice koje je tuženo u sudskom postupku, i ne podrazumeva se da će važiti prema nekon drugom licu koje bi naknadno po donošenju usvajajućeg rešenja o smetanju poseda načinilo isti vid uznemiravnja ili uzurpacije državine. Zato zahtev u tužbi mora biti precizan po tome koja stvar je u pitanju, ko je kada i na koji način izvršio smetanje poseda, te da se navedu radnje od kojih se tuženi ima uzdržavati ubuduće. U sudskoj praksi može doći do odbijanja dela tužbenog zahteva koji se odnosi na zabranu budućih radnji smetanja poseda ako one nisu striktno navedene. Takve buduće radnje se ne podrazumevaju.

Ova vrsta sudskih postupaka se naziva posesorna tužba, odnosno tužba za smetanje poseda je jedan vid postupka za zaštitu državine. Jedna od specifičnosti ovog postupka je što se ista uopšte ne dotiče prava svojine na stvari, jer je pravo svojine bez uticaja na postojanje ili nepostojanje smetanja poseda. Tu se gleda samo prethodno stanje državine na stvari, ko je svar držao pre eventualne uzurpacije, pa samim tim sud rešenjem može vratiti državinu samo onom ko je stvar prethodno držao bez obzira da li je vlasnik ili ne. Zbog toga se državinska tužba ne podnosi ako je cilj utvrđenje prava svojine na stvari, dok se podnošenjem tužbe za utvrđenje prava svojine može dobiti i državina na stvari, budući da pravo svojine podrazumeva i prvao državine. Tužba za smetanje poseda se podnosi samo onda kada je nužno brzo vratiti državinu na stvari ili otkloniti kakvu smetnju u držanju stvari, naročito zato jer je ovaj postupak po odredbama Zakona o parničnom posutpku hitan (mada tu hitnost treba uzeti sa velikom rezervom kada je u pitanju postupanje naših sudova).

Druga posebna karakteristika postupka za smetanje poseda je kratak rok u kojem može biti podneta . Određeno je zakonom da se ista podnosi u roku od 30 dana od saznanja za počinioca smetanja kao i za samo smetanje, a u svakom slučaju ne po isteku roka od godinu dana od kada je smetanje učinjeno. To znači da kad držalac sazna za smetanje državine i za lice koje je to smetanje izvršilo ima samo 30 dana da podnese tužbu za smetanje poseda, a ako je proteklo više od godinu dana od kada je smetanje izvršeno onda u svakom slučaju gubi pravo na podnošenje ove tužbe. Pri tome se mora imati u vidu da kod radnji smetanja koje su po prirodi trajne (ne trenutno smetanje) period početka računaja roka jeste moment početka smetanja poseda.

Za uspeh u tužbi za smetanje poseda mora se dokazati najpre da je tužilac saznao za radnju smetanja i za lice koje je tu radnju izvelo najviše 30 dana pre podnošenja tužbe, kada je i na koji način izvedeno smetanje poseda i da je to učinio tuženi, kao i da je tužilac imao državinu kada je došlo do smetanja poseda. Tuženi treba dokazivati da nije izvršio radnju smetanja poseda ili da ta radnja uopšte nije radnja smetanja poseda, da je tužilac podneo tužbu sa zakašnjenjem van roka od 30 dana od saznanja za smetanje i počinoca smetanja (odnosno više od godinu dana od dana kada je bila radnja smetanja), da tužilac nije imao državinu u momentu smetanja poseda odnosno da je tuženi izvršio dozvoljenu samopomoć ako je tužilac njemu izvršio uzurpaciju državine neposredno pre, da nije precizno navedena radnja smetanja poseda i tome slično. Najčešći dokazi vezani su za saslušanje svedoka i iskaze stranaka. Sudska praksa je po ovim pitanjima ujednačena, nisam imao slučajeve da je sudska praksa odstupala od toga.

 

Tužba za zaštitu državine nezavisno od tužbe za smetanje poseda

Da li je moguće podneti tužbu za zaštitu državine ako je istekao rok za smetanje poseda? Odgovor je potvrdan jer Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa poznaje i pravo na zaštitu državine nevezano od tužbe za smetanje. Ovim se može ispraviti propust zbog isteka roka za podnošenje tužbe kod smetanja poseda, što je dobra strana za onog prema kome je uzurpacija stvari izvršena. Loša strana ove tužbe je što to po Zakonu o parničnom postupku nije hitan spor. Pokretanjem tužbe za utvrđivanje prava svojine se takođe može anulirati istek roka za podnošenje tužbe za smetanje poseda ili gubitak spora za smetanje poseda.

Scroll to Top