Iz godine u godinu raste broj razvoda braka. Razlozi za to nisu premdet ovog teksta, ali ostaje preporuka da svako ko se odluči na ovaj neprijatan korak barem stane i razmisli o svemu još jednom, da uporedi sve razloge za i protiv ostanka u zajednici života, o potrebama zajedničke dece, razlozima zašto se upustio u brak, i konačno o svojoj budućnosti. Tek ako ne postoji bilo koji razlog da se pokuša ponovo, da se pokuša da se kriza prevaziđe, da se lična sujeta stavi po strani, da se promeni međusobni loš odnos, tek onda neka usledi brakorazvodna parnica.
Najpre treba reći da u našem pravosudnom sitemu brakorazvodna parnica i parnica za podelu bračne tekovinu jesu dva odvojena sudska spora. Razlog za to je u činjenici da je brakorazvodna parnica relativno brz i manje složen sudski postupak od parnice za podelu bračne tekovine, pa bi spajanje ta dva postupka u jedan dovelo do situacije da brak ne može biti razveden ponekad i godinama samo zbog spora o podeli zajedničke imovine bračnih drugova. U ovom tekstu se bavimo isključivo brakorazvodnom parnicom.
Tužba za razvod braka i sporazumni predlog za razvod braka
Brakorazvodna parnica može biti pokrenuta tužbom, a može biti pokrenuta i sporazumnim predlogom za razvod braka. Tužba za razvod braka se podnosi onda kada se stranke ne sporzaumeju o onim stvarima koje Porodični zakon odeđuje kao bitne za sporazumni razvod. Najpre treba da postoji saglasnost volja da brak treba da se razvede, a ako takve saglasnosti nema onda je tužba za razvod jedino moguće rešenje. U slučaju postojanja sporazuma za razvod braka isti mora u sebi da sadrži sporazum u vezi zajedničke maloletne dece kao i sporazum o podeli zajedničke imovine. Što se tiče zajedničke maloletne dece, najpre treba ukazati da roditeljsko pravo shodno čl. 84 Porodičnog zakona prestaje navršavanjem 18 godina života deteta ili kada roditelj sudskim putem bude lišen roditeljskog prava. To znači da nakon navršenih 18 godina deteta sporazum roditelja u vezi vršenja roditeljskog prava više nije bitan za sporazumni razvod braka.
Roditeljsko pravo
Roditeljsko pravo podrazumeva staranje o detetu, o njegovom zdravlju, o obrazovanju i zadovoljenju svih njegovih životnih potreba, a tu je propisana i obaveza čuvanja deteta, zastupanja deteta i staranja o posebnoj imovini deteta. Roditeljsko pravo roditelji vrše zajednički i sporazumno tokom braka, a po razvodu postoje dve opcije. Jedna od opcija je da sporazumno (pisani sporazum obavezan) nastave da zajednički vrše roditeljsko pravo, s tim što se način takvog vršenja određuje pisanim sporazumom, ili da samo jedan roditelj sa kojim dete živi samostalno vrši roditeljsko pravo. U tom drugom slučaju drugi roditelj ima pravo i obavezu da izdržava dete kao i da zajednički odlučuje o obrazovanju deteta, o mestu gde će živeti kao i o eventualnim zdravstvenim potrebama deteta. Prilikom razvoda braka nužno je da se roditelji pisano sporazumeju o tome ko će vršiti roditeljsko pravo, gde će dete živeti, kolika je visina izdržavanja deteta od strane drugog roditelja i kakav će biti režim viđanja deteta sa drugim roditeljom sa kojim ne živi.
Sporazum o podeli zajedničke imovine-zajednička imovina i posebna imovina supružnika
Pošto roditelji dogovore da li će roditeljsko pravo na zajedničkom maloletnom detetu vršiti zajednički ili će ga vršiti samo jedan roditelj, kod kog roditelja će dete ostati da živi, kolika je visina izdržavanja, kao i način na koji će održavati kontkate sa drugim roditeljem, potrebno je da se napravi i sporazum o podeli bračne tekovine. Bračnu tekovinu čini zajednička stečena imovina tokom braka. To je sva imovina nastala radom i prihodima oba supružnika, kao i posebnim prihodima od intelektualne svojine i rada po osnovu ugovora o delu, pokloni učinjeni od strane trećih lica oboma supružnicima zajednički tokom braka, staranje o deci i staranje o domaćinstvu, kao i staranje o imovini, prihodi od igara na sreću osim ako je jedan supružnik sam ulagao svoju posebnu imovinu u te igre. U zajedničku imovinu ne ulazi posebna imovina svakog supružnika, a to je imovina stečena pre trajanja braka i nakon prestanka zajednice života, posebna imovina nastala ranijom podelom tokom trajanja braka zajedničke imovine stečene tokom braka, pokloni dati od trećih lica posebno jednom od supružnika, udeli u privrednim društvima i prihodi od tih udela, nasleđe dobijeno tokom braka kao i prihodi nastali od posebne imovine osim ako drugi bračni drug nije imao udela u tom povećanju prihoda od posebne imovine drugog supružnika. Supružnici tokom braka i nakon prestanka braka imaju pravo da sklope i sporazumnu deobu zajedničke imovine, s tim što ista mora biti u pisanoj formi i overena (solemnizovana) od strane javnog beležnika. Naš zakon dozvoljava bračni ugovor, i u slučaju postojanja istog deo zajedničke imovine koji je tim ugovorom bio obuhvaćen će ući u sposrazum osim ako ga supružnici saglasno ne izmene.
Postupak posredovanja-postupak mirenja i postupak nagodbe
Kada supružnici nemaju sporazum o razvodu braka, brakorazvodna parnica se pokreće tužbom. Posebno treba naglasiti da punomoćje za ovu tužbu mora biti posebno samo za zastupanje u bračnom sporu, sa naznakama na šta stranka ovlašćuje advokata, i isto mora biti overeno od javnog beležnika. U ovom sporu tužba se ne dostavlja suprotnoj strani. Po dobijanju tužbe sledi pokušaj posredovanja. Posredovanje sprovodi neposredno sudsko veće koje je dobilo tužbu u rad ili nadležna socijalna ustanova. Posredovanje shodno čl. 229 Porodičnog zakona obuhvata pokušaj mirenja a potom po potrebi i pokušaj nagodbe. Ako pokušaj mirenja uspe tužba se povlači i nema potrebe za nagodbom. Ako postupak mirenja ne uspe sprovodi se pred istim organom postupak nagodbe. Postupak mirenja mora biti pokrenut u roku od dva meseca od podnošenja tužbe i na isti se pozivaju samo stranke jer advokati (punomoćnici) nemaju pravo pristupa. Ako mirenje ne uspe, ročište za postupak nagodbe se mora održati u roku od dva meseca, kada se pozivaju i advokati (punomoćnici) stranka, mada rokove treba uzeti sa rezrevom kada je u pitnaju postupanje naših sudova. Mogućnost izbegavanja postupka posredovanja postoji shodno čl. 230 Porodičnog zakona ako jedan od supružnika ne želi posredovanje i to navede u tužbi, ili ako jedan od supružnika ne živi u zemlji ili nije poznata njegova adresa, a ako se neko od pozvanih supružnika ne odazove pozivu suda/organa na posredovanje smatraće se da posredovanje nije uspelo. Sve je to u cilju ubrzanja postupka razvoda braka ako su međusobni odnosi takvi da bi svako prolongiranje razvoda bilo nesvrsishodno.
Kada stranke imaju sporazum o vršenju roditeljskog prava nad zajedničkim maloletnim detetom i sporazum o podeli zajedničke imovine (na prethodno opisani način), onda se umesto tužbe podnosi sporazumni predlog za razvod braka uz koji se dostavlja pisani sporazum. Stranke se mogu sporazumeti da vrše roditeljsko pravo zajednički ili samo jedan od njih. U svakom slučaju, sud ispituje da li je dat pisani sporazum u interesu zajedničke maloletne dece. Naš zakon dozvoljava da se podela imovine sprovede i tokom trajanja braka a i nakon toga. Po podnetom sporazumnom predlogu za razvod braka ne sprovodi se postupak posredovanja.
Razlog za razvod braka
Porodični zakon poznaje samo jedan konkretan razlog za razvod braka. On je deifnisan u čl. 41 Porodičnog zakona, ako su međusobni odnosi u tolikoj meri trajno poremećeni da se ne može ostvariti svrha braka. Sudska praksa poznaje i situaciju kada je tokom braka došlo do prekida zajednice života (napuštanjem zajedničkog domaćinstva i prekida zajedničkh finansija) onda se podrazumeva da postoji pomenuti razlog za prestanak braka. Sud se neće posebno baviti šta je dovelo do poremećaja odnosa, kakvi su bili postupci supružnika niti ko je manje ili više doprineo poremećenim odnosima, jer je dovoljno da makar jedan od supružnika izjavi da su odnosi trajno poremećeni i da ne postoji mogućnost za ostvarenje bračne zajednice. Krivica za razvod nije bitna ni za donošenje presude za razvod ali ni za odluku o podeli zajedničke imovine u eventualnom sporu za podelu bračne tekovine. Sud u svakom slučaju ispitivanjem stranaka utvrđuje da li postoji pomenuti razlog za razvod braka, ali je u praksi sasvim dovoljno da iz iskaza jednog od supružnika sledi da su međusobni odnosi trajno i značajno poremećeni bez obzira na krivicu ili razloge koji su do tog poremećaja doveli.
Presuda za razvod braka
U presudi kojom se brak razvodi biće unet, pored izreke da se brak razvodi, i sporazum stranaka oko vršenja roditeljskog prava nad zajedničkom maloletnom decom, i sporazum o podeli zajedničke imovine ako su podneti, pod uslovom da sud prihvati sporazum o vrešenju roditeljskog prava. U slučaju da nema sporazuma o podeli zajedničke imovine u presudu ulazi pored izreke da je brak razveden i način vršenja roditeljakog prava, što podrazumeva i mesto gde će dete živeti i sa kojim od roditelja, kako se ima vršiti roditeljsko pravo, način održavanja konatakta sa drugim roditeljom, kao i visina izdržavanja od strane drugog roditelja. Sporazumni predlog za razvod braka drastično skraćuje vreme trajanja parnica kao i troškove strankama, jer se u slučaju nepostizanja sporazuma o deobi zajedničke imovine ima voditi poseban sudski spor za utvrđenje i podelu bračne tekovine.