POVRŠNOST I BANALNOST ILI TEMELJNOST I KVALITET U ŽIVOTU I ADVOKATURI

Da li vam se čini da su površnost i banalnost postali uobičajena mera vrednosti i podloga skoro svakog ljudskog postupka. Primera radi, nikada nismo imali na raspolaganju više raznih tv programa, a kada ste poslednji put pogledali emisiju koja vas je potpuno obuzela i skrenula vam punu pažnju na sadržaj. Koliko puta ste u nedeljno popodne vrteli kanale i levo i desno, i gore i dole, ali nije bilo ničeg interesantnog. Dinamična televizija na bazi rialitija, prikazuje obične ljude i stavlja ih u neke životne situacije koje bi po mišljenju producenata mogle biti zanimljive prosečnom tv konzumentu, pod budnim okom sponzora i osvajača reklamnog prostora. Na ekranu sve svetluca, svalki tren nova slika, još lepša, još ineteresantnija. Na kraju kad prođe emsija šta ste videli? Šta ste zapamtili? Šta ste novo saznali. Odgovor je: izgubili ste vreme, ništa niste saznali, ništa zapamtili osim reklama. To je i bio zadati cilj.

Razlog zašto ništa novo niste saznali, ništa zapamtili, na kraju krajeva zašto ste pošto isključite televizor ostali prazni leži u površnosti. Producenti kao da ne žele da program bude kvalitetan, komlpeksan, edukativan. Bitno je samo da bude interesantan i da vas drži u fotelji jer svaki tren nešto novo izviruje sa ekrana. Da nije tako, onda bi program bio interesantniji od reklama pa bi ste zapamtili sadržaj programa a ne i reklame. To niko od sponzora ne želi da plaća, ne brinite, postaraće se oni da ostanete prazni, da ne činite bilo kakav napor svom mozgu. Tu prazninu u vama koja će omogućiti punu pozornost na njihove reklame postižu namernom površnošću svog programa. Koliko god porgram izgledao kompleksan i težak za produkciju, koliko god teme izgledale interesantne, način prezentacije je takav da je poruka površna. Ta površnost se vešto maskira šarolikošću, protokom i bogatstvom boja i prizora, detalja i krupnih planova, dinamičkih kadrova, gde se stalno nešo pokreće i menja uz podršku ogromnog broja piksela, pa niko i ne misli o poruci a još manje o njenoj površnosti. Tako se površnost uvlači nezvana u naše domove, a banalnost kao prva posledica površnosti, postaje glavni uticaj na široke mase, na njihovo razmišljanje, poimanje stvarnosti i nas u toj i tako kreiranoj stvarnosti.

Taj cunami se preliva na sve svere društva pustošeći i osiromašujući nas i naže živote. Današnji čovek je preplavljen površnošću. Površnost ne može stvoriti ništa vredno i trajnije. Površnost može da stvara samo banalnost. Od banalnosti se kruni civlizacija koju smo nasledili od generacija naših predaka, znanih i neznanih, koji su u osvit civilizacije jednom davno izašli iz svojih pećina. Taj put je bio krivudav, pun uspona i padova, ali su svetskoj kulturnoj baštini pojedinci i čitave grupe vredno pridodavali nove vrednosti, nova saznanja, nova shvatanja, da bi smo stigli tu gde smo. Taj put nicanja civilizacije i različitih kultura kroz milenijume nije bio vođen površnošću inače bi smo i danas bili u pećini. Bolje reći, ono što je bilo površno na tom dugom putovanju ostalo je pored puta u prašini, a prave vrednosti koje su stvarane temeljnim radom i promišljanjem preživele su i došle do nas. Može li čovek ići dalje ako radi i postupa površno, ako sve shvata površno, ako nema interesovanja za nešto dobro, bolje, više, ako bude utopljen u banalno? Nije teško nazreti odgovor na ovo pitanje. Banalnost vezuje ruke, umrtvljuje um i muti zenice. Površnost ima svoju prividnu prednost, a to je lakoća delovanja. Uraditi nešto površnoo znači uraditi to bez dovoljno napora, bez da se uradi sve što treba da bi rezultat delovanja bio perfektan, a sve sa varljivom nadom da će rezultat i na ovaj način biti dovoljno dobar ili da niko neće primetiti da nije sve urađeno. Međutim to će biti primećeno. Ako to ne primeti neki pojedinac (jer i sam posmatra stvari površno), primetiće rezultat takvog rada.

Čoveku je svojstveno da teži da sebi olakša život, da dobije isto za manji trud. Možda to na prvi pogled izgleda sasvim razumno, možda to razvoj gura civilizaciju da ljudi sa manje napora dobiju sve više. Međutim, manjak napora slabi čoveka, njegove sposobnosti padaju kao što vrhunski sportista gubi ako predano i temeljno ne trenira svaki dan, pa čak i ako mu nije do treniranja. Odsustvo napora ulenjuje, slabi i dezorijentiše. Površnost i odsustvo napora idu ruku pod ruku, a oboje ne vode u prosperitet i uspeh. A naša priroda teži da se radi manje, čak i da se pruža manje, ali ne odustaje od cilja da dobije više. Prihvatljivo je da su mašine povećale produktivnost i pogurale granice naših moći daleko preko horizonta, to nije sporno. Uostalom, i za osmišljavanje i proizvodnju takvih mašina trebalo je ulagati veliki trud ne samo u izradi već i trud u saznavanju kako osmisliti mašinu koja će rešiti jedan problem i povećati produktivnost, i da se ostavi prostora čoveku da se temeljno bavi rešavanjem drugih stvari.

Međutim, ako se usredsredimo na pojedinca a ne na krupne civilizacijske poduhvate, onda je jasno da bez truda i posvećenosti radu i saznanju pojedinac ne može napraviti ništa vredno. Tu dolazi do izražaja pomenuta površnost, odsustvo ambicije za trudom čak i u svakodnevnim stvarima, a to sve život čini banalnim i bez boja. Koliko puta ste videli kako majka gura kolica sa bebom i gleda u mobilni telefon umesto da joj se posveti i iskoristi svaki tren da joj približi svojim glasom jezik kojim će sutra upijati kulturu življenja i znanje. Kolko puta ste videli oca koji šutira loptu svom sinu I gleda u mobilni telefon. Šta nam donose te « mobilne » informacije? Imaju li one bilo kakav značaj za nas? Odogovor je najčešće negativan. To su instant informacije, često netačne, često nebitne, koje se pre zaborave no što se pređe na neku drugu vest, na neki drugi web sajt, neki drugi banalni snimak nečeg što je neko pomislio da je interesantno da podeli sa internet zajednicom u cilju promocije sebe. Ta površnost koja nam je bez napora dostupna sa svetske mreže je otimanje vremena svima nama. Zbog ovakvih, često ispraznih sadržaja sa neta ili kablovske televizije, nemamo vremena ni volje da napregnemo sebe da bi pročitali, videli i poslušali neke dobre, korisne i poučne stvari. Koliko li bi smo saznanja, manje više korisnih, lepih, konkretnih mogli dobiti da smo godine i decenije blejanja u banalne stvari zamenili proučavanjem razne poučne litaruture, učenjem stranih jezika, istorije, umetnosti, kulture, filozofije, velikih istorijskih romana, popularne nauke i da smo odvojili vreme za fizičke aktivnosti, prirodu, ljude oko sebe….

Koliko vremena tokom dana utrošmo za surfovanje po ineternetu ? Koje sadržaje tamo posećujemo, šta nama najčešće uzima pažnju ? Uglavnom su to stvari gde nam je mozak pasivan, gde ništa konkretno nećemo saznati jer nas trud koji je nužan da se shvati i zapamti neko novo saznanje unapred obeshrabruje i vraća na površne sadržaje iza kojih ne stoji ništa osim banalnosti. Priznajmo sebi koliko smo dosadnih utakmica odgledali, koliko se vremena provede po kladionicama. Koliko smo vremena utrošili na banalne zabave bio koje vrste. Nije li i sport postao toliko površan da više nije zanimljiv. Eto, mi kao zemlja košarke, došli smo do toga da nam klubovi igraju margianlne uloge u kontinentalnim takmičenjima, da nam je liga predvidiva i dosadna, da je sve toliko površno da nismo u stanju ni da komlpetiramo klubove ni košarkašku reprezentaciju već se tu provlače razni igrači kojima tu u neka normalna vremena jednostavno ne bi bilo mesta. Za naše klubove igraju i neki površni igrači, stranci bez neke vrednosti koji su površnim skautingom zalutali u nekada ozbiljne evrospke timove, a sve to vodi ka banalnosti takmičenja i šarenih rezultata. Nisu mnogo bolja ni takmičeja koja se odigravaju u Evropi. Košarka je uzeta za primer jer smo tu nešto bitno predstavljali u vreme kada naši treneri, igrači, funkcioneri nisu radili površno već osmišljeno, predano i naporno, pa sve naše medalje iz prošlosti jesu iskovane na radu i zalaganju do krajnjih granica a ne na površnosti, zbog čega naša košarka nekada nije bila banalna. Sada vijamo one preostale koji su najbolji u inostranim klubovima da prihavte da igraju za reperzentaciju svoje zemlje.

Površnost je ušla u sve pore. Industrija zabave se bazira na površnosti, menadžeri proglašavaju razne površne likove za zvezde, oni se nameću kao senzacija i svojom površnošću proizvode različite banalne sadržaje, bilo da je je to muzika u pokušaju, filmovi bez poruke, knjige za razbibrigu, razni festivali koji su organizovani da bi se više prodalo piva a ne da bi se družilo i da bi se slušala dobra muzika. Nekada na binu nije mogao da računa onaj koji je površan i prosečan, danas se na binu može popeti svako ako ima dobrog menadžera, sa sve svojiim banalnim sadržajem bez ideje, poruke, duhovitisti. Čak i muziku ljudi više ne slušaju preko dobrih uređaja koji daju pun ugođaj već se zadovoljavaju slušaliacama i inernetom iako takav zvuk nema ni prostor, ni vreme, ni dubinu, ni širinu, ni osećaj autentičnosti, te ne uspeva da podrži dobar deo zvučnog spektra frekrvecnija pa se čitavi segmenti zvuka uopšte ne mogu čuti. U filmovima je bitno da se sve odigrava efektno i brzo, sa preskakanjem sadržaja, pa nije bitno ni što je neko ubijen, čak ni koliko ih je pobijeno, već je bitno da ta ubistva budu lepo dizajnirana. Šta dobijemo kad zatvorimo laptop ili izađemo iz bioskopa ? Dobijemo prazninu jer je film bio površan, a poruke nema jer je sve u njemu bilo svedeno na banalnost.

Površnost se forsira svuda oko nas, sveobuhvatno, sistematski. Površna je i škola s njenim udžbenicima, i predavanja, i sport, i nova literatura, i ono što se sada naziva umetnošću, i tv kablovske mreže, i odnosi među ljudima, i odnosi u porodicama i među partnerima, i kupovina, internet, socijalne grupe i njhove mreže, politika, ekonomija… Sve je postalo banalno, površno, čak je i posao posato površan. Razlog bombardovanja svakoga od nas raznim površnostima je u tome da postanemo krdo površnosti i da pristanemo na banalnos u svakodnevnom životu, radu, kulturi, u svakom vidu stvaranja i bitisanja. Tako se lakše upravlja navikama gomile, lakše se usmeravamo u mega centre za trošenje novca, lakše nam se ulivaju u glavu potrebe koje nam uopšte nisu potrebe i koje su za nas najčešće štetne, jer kao što internet stranica kao i svaki papir može trpeti sve tako i naše plastične, bankovne kartice takođe mogu da trpe sve i da se koriste bez cilja i smisla, stihijski, u zadovoljavanju naše površnosti a ne naših objektivnih potreba.

Obajšnjeno nam je da je mnogo lakše poručiti gotovu hranu umesto da sami biramo zdrave namirnice i sami ih pripremamo. Objašjneno nam je da za to više nemamo vremena, da moramo uštedeti puno vremena samo za sebe i za našu sebičnost, i da je zbog tog « samo našeg trenutka » dragocenije poručiti hranu koja se krije iza mnogo začina i veštačkih boja nego nešto sveže i dobro nabaviti i pripremiti. To proizvodi lenjost tela i mozga, sve nam je teško i sve bi smo da dobijemo ali bez mrdanja, na klik, na to da nam neko donese. Ta brza, napadno ukusna hrana koju smo poručili, to je neodoljiva površnost koja će dovesti do toga da i naše fizičke mogućnosti a odmah zatim i naše zdravlje postanu loši čak i u mladosti. Tako se krug površnosti zatvara, najčešće upotpunjen fizičkom neaktivnošću, a sve to proizvodi telesnu, duhovnu i duševnu lenjost i zaostalost.

U toj kakofoniji reklamnih i drugih poruka sve teže odvajamo naše stvarne potrebe od onih koje su nam nametnute bez ikakvog smisla osim da se na nama lepo zaradi. Sve teže prepoznajemo šta je to površnost, koliko je to štetno i kako je loše živeti banalno u okruženju banalnih stvari i izmišljenjih potreba i tvorevina. Umesto neke vredne aktivnosti iz koje bi zahvaljujući uloženom trudu izašli bolji i jači, mi radije gubimo vreme na banalne sadržaje različite vrste gde ne ulažemo nikakv trud, što nas čini slabijim.

Kad površnost uđe u sve naše pore vežu nam se oči na svakom polju. Ponašamo se prema svojim ženama i muževima površno, prema svojoj deci površno, prema svojim najmilim površno, prema svojim starim površno, prema životnoj sredini površno, prema svojoj ishrani i navikama površno, a onda dolazi do toga da počnemo i prema svojim poslovnim i drugim obavezama da se ponašamo površno. To je ono kada želimo da sa nedovoljno rada predstavimo i sebi i drugima da smo posao koji nam je poveren uradili dobro i sveobuhvatno, a u suštini smo se poneli površno i uradili to sa onoliko malo truda za koliko smatramo da ćemo imati dovoljno dobar rezultat, sa ciljem da ne trošimo previše svoje vreme (da « ostavimo onaj trenutak samo za sebe »), znanje i resurse. Tako postajemo površni profesionalci, a naš nedovoljni trud biva kad tad pročitan u svetu ozbiljnih poslovnih ljudi ili klijenata, pa tako sami sebi odredimo poziciju koju na kraju i zaslužujemo. To važi za pojedinica ali i za društvo u celini.

Svaki profesionalac, student, zaposleni, treba najpre sam sa sobom da rasčisti da li u svoj posao ulazi sa ciljem da pruži najbolje što može, da uradi sve što je neophodno bez obzira na potrebno vreme i trud, ili mu je prihvatljivo da u posao ulazi sa ciljem da sebe najmanje optereti i maksimalno sačuva svoje slobodno vreme i uložene napore. Loš poslodavac ne bi trebalo da bude izgovor za ovo drugo. Jednom sam pročitao predavanje poznate menadžerke koja je govorila upravo o tome da njen zaposleni ima obavezu da radi i da se trudi, ima pravo da predlaže inovacije u načinu rada, ima pravo da napreduje, a menadžer ima obavezu da ga prati, sasluša, podrži u tim naporima i da ga dodatno nagradi ako njegov trud i inovacija da rezultate. Ako se njegov rad i trud ne primećuju gde treba, i ako nakon razgovora sa menadžerom nema pomaka, onda je to znak za zaposlenog da potraži drugo mesto gde će biti poštovan i gde će realizovati svoje planove i naplatiti svoj trud. Dakle, nema dobrog izgovora da « niko ne može tako malo da me plati koliko malo ja mogu da pružim », što smo trebali da ostavimo daleko iza nas.

U svom poslu često se srećem sa ovakvim situacijama. Dešava sa da je sudska presuda rezultat površnosti, da je sud gledao kako lakše da presudi pa ne uzime u obzir one dokaze koji upućuju na drukčiju odluku, ili uopšte ne dozvoljava da se takvi dokazi koji bi mogli da promene sliku o presudi uopšte izvedu. Najlakše je suditi onako da bude najlakše napisano obrazloženje presude. To je površno ako se ne uloži trud i utvrdi celokupno činjenično stanje. U advokaturi takođe postoji opasnost od potapanja u površnost što rad čini banalnim. Advokat treba da bude temeljan i da iz iscrpnog i sveobuhvatnog razgovora sa klijentom dobije baš svaku informaciju potencijalno bitnu za presuđenje da bi stekao potpunu sliku, bez obzira što bi neke od tih informacija mogle da se naknadno pokažu kao suvišne, bez obzira što to drastično povećava rad na slučaju. Advokat je dužan da pretrese sve date činjenice i da odredi sve potencijalne dokaze, uključujući i pretpostavke koje bi činjenice mogla koristiti suprotna strana u postupku i kojim dokazima bi to mogla dokazivati. Na kraju, čak i kada je materija poptuno poznata advokatu, mora se detaljno proveritri aktuelna sudska praksa i izneta pravna mišljenja, da bi se problem sagledao bukvalno iz svakog ugla, bez obzira što i to iziskuje gubitak dosta vremena i truda. U protivnom, ako se ne bi postupalo tako ceo rad bi bio površan i uspeh u sporu bi mogao zavisiti samo od poimanja suda.

Dakle, ako poništimo površnost u svakodnevnom životu i poslovanju otvoriće nam se mnoga poglavlja naših interesovanja kojih nismo bili svesni, poboljšaće se naši međusobni odnosi bilo porodični, prijateljski, bilo poslovni, unaprediće se naš posao koij će davati bolje rezultate, a život ćemo čvrsto zgrabiti u svoje ruke i čuvati ga od banalnosti. Svet će za nas dobiti prave boje.

Scroll to Top