Izdajnik ili patriota? Jaka ličnost ili mekušac? Vešt političar ili smetenjak? Čovek koji je prezirao vlast ili čovek koji je potajno hteo da je se trajno dočepa? Engleski ili nemački čovek? Srbin, Englez ili Jugosloven? Demokrata ili autokrata? To nisu teme ovog članka. Neka to ostane istoričarima. Ovde je tema tragična sudbina jednog čoveka koji je gurnut u vrtlog istorije jer se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.
„Jedan poziv menja sve”. Knez Pavle Karađorđević, praunuk Karađorđev, namesnik maloletnom kralju Petru, sin kneza Arsena Karađorđevića rođenog brata kralja Petra prvog, brat od strica blaženopočivšeg njegovog kaljevskog veličanstva kralja Aleksandra prvog, esteta, prvi srpski aristokrata, zanesenjak u umetnost i u britanski čaj u pet popodne, porodični čovek, doživeo je dramu tog jednog telefonskog poziva koji mejna sve. U njegovom slučaju sve se srušilo pred njegovim mirnim očima, a da nije bio svestan da će biti gurnut u vrtlog istorije gde će mu sudbina nameniti ulogu srpskog Hamleta. Bio je to poziv iz Marseja, popodne dana 9. oktobra godine 1934. Kako Nil Balfur i Sali Mekej navode u svojoj knjizi „Knez Pavle Karađorđević- jedna zakasnela biografija“, koja knjiga je nedavno ponovo objavljena kod nas, Knez Pavle je ispijao svoj popodnevni čaj u pet, kako to nalažu nepisana pravila britanske učtivosti koju je prigrlio prilkom školovanja u Oksfordu. Bio je u društvu svoje supruge kneginje Olge, najstarije kćeri grčkog princa Nikole i njene tetke kada su ga pozvali da hitno odgovori na telefonski poziv iz Marseja. Njegovo prebledelo lice i ukočen pogled upućen njegovoj ženi, spuštena šolja nepopijenog čaja, bat njegovih žurnih koraka što nestaju u holovima dvora presekli su atmosferu kao mačem. Kad se vratio, izraz njegova lica govorio je više od reči: ubijen je kralj Aleksandar. Kroz glavu mu se motalo ono što mu je kralj rekao prilikom rastanka u luci Zelenika kada je razarač Kraljevske jugoslovenske mornarice „Dubrovnik“ isplovio za Marsej, da u stočiću u Belom dvoru stoji testament kraljev koji neizostavno knez Pvale ima pročitati ako se kralju šta desi. A svi su slutili da će se to desiti, i kralj, i knez Pavle. Testamentom je kralj neočekivano odredio svog brata od strica, kneza Pavla, da bude namesnik uz još dvojicu, dok maloletni kralj Petar drugi Karađorđević ne postane punoletan, što će biti septembra 1941.
Teška sudbina ovog čoveka počela je još u najranijem detinjstvu. Njegov otac knez Arsen Karađorđević nastavio je da vodi neobuzdan i buran život čak i kada je zasnovao brak sa ruskom kneginjom Aurorom Demidovom, princezom od Sent Donata, i kada su u carskom Sankt Petersburgu godine 1893. dobili sina Pavla. Ovaj neskladan brak, u skladu sa tadašnjim vremenima « belle époque », nije ostavio mnogo prostora za porodičnu radost i sreću ovom povučenom dečaku, pa ga je majka brzo napustila, kao i otac, a brak se opet sasvim po pravilima « belle époque » raspao. Nesrećni dečko video je potom majku samo još dva puta a da nije znao ko je ta žena što je na tren sišla sa voza i zagrlila ga a potom otrčala nazad u vagon i nestala u pari. U dogovoru sa ocem, preselio se u Ženevu gde je živeo u porodici strica Petra Karađorđeivća i sa njegovim sinovima, neobuzdanim Đorđem i mlađim Aleksandrom, i sestrom Jelenom, u domu koji se zasnivao na vojničkoj tvrdoći i gde je Pavle kao osetljiv i povučen bio zanemaren. Po dolasku strica na vlast 1903. godine preselili su se u dvor u Beogradu koji je za Pavla bio hladan i otuđen. Jedini pokretač u životu ovog dečaka bio je osećaj za lepe predmete, za umetnost, čime je odudarao od vojničina sa kojima je živeo, a što je bio razlog da oni na njega gledaju kao na čudnog rođaka.
Tako neshvaćen i otuđen, bez doma i porodice, utehu je nalazio u putovanjima kod bogatih rođaka u Rim, Firencu, London, gde je dolazio u dodir sa vrednim umetničkim delima i knjigama, sa živom reči o umetnosti i estetici koje su utolile njegovu ogromnu žeđ. Počeo je školovanje na Oksfordu gde je upoznao mnoge školarce, buduće vrhunske inteketualce i aristokrate britanskog društva, upijajući sa popodnevnim čajem sve njihove navike ekscentričnosti, izuzetnosti, ljubaznosti, učtivosti i, naravno, sklonosti ka umetnosti. U Velikom ratu Pavle nije imao udela jer on nije bio vojnik na frontu, on je bio vojnik umetnosti i slikarstva. Zato je bio van radara svog brata Aleksandra, regenta a potom i kralja nakon velike pobede, pa mu nije prepušten niti jedan iole bitan državni posao. Pavle je grumen sreće nalazio u Britaniji, gde je upoznao i svoju ženu, kneginju Olgu, gde je drugovao sa aristokratama i istančanim poznavaocima umetnosti, odakle je svoju zlatnu prašinu nalazio po raznim evropskim muzejima, nošen mišlju da je cilj njegovog života da u Beogradu otvori prvi muzej moderne umetnosti čiji će biti direktor, i da tako svoju zemlju izvuče iz sumraka i postavi na kulturnu mapu sveta. Bernard Berenson, ugledni istoričar umetnosti i stručnjak za renesansu, ledi Kjunerd, ser Džozef Davin, Ajvor Čerčil bili su samo neki od viđenih britanskih aristokrata koji su pomogli knezu Pavlu da oformi respektabilnu zbirku platna moderene umetnosti, pri čemu su neke od slika lično darivali na bazi velikog poštovanja i ličnih simpatija prema knezu Pavlu. Njegovo kraljevsko veličanstvo kralj Aleksandar je takođe bio donator slika jer mu se svidela ideja o osnivanju muzeja, kao i njeno veličanstvo, naša kraljica Marija. Konak kneginje Ljubice u Beogradu je prva zgrada koja je primila ovo umetničko blago koje je po prvi put osvetlilo Beograd, a osvetljuje ga i danas jer je ta zbirka osnov za stalnu postavku Narodnog muzeja. Da nije bilo predanog rada kneza Pavla Beograd i naša zemlja bi i sada bili u sumraku.
To što nije uživao veliko povernje svog brata kralja, pa nije imao neki državni posao, omogućilo je knezu da živi u svojoj estetici i ljubavi, među svojim slikama, knjigama, u krugu svoje porodice sa Olgom i decom, među svojim prijateljima uglavnom iz sveta krunisanih glava i aristiokrata, istoričara umetnosti, po raznim kulturnim prestolnicama Evrope ili u svom predivnom letnjikovcu na Brdu kod Kranja. Politika je prolazila mimo njega, ne okrznuvši ga niti mu smetajući u radosti njegovog života, a za koju se realno nije interesovao jer ga je licemerje političara odvraćalo od nje. Jedini problem je što to više nije bila Evropa pre Velikog rata, « belle époque » kada je stari kontinent još od Prusko (Nemačkog) – Francuskog rata i ujedinjenja Nemačke 1871. godine pa do Balkanskih ratova uživao vreme mira, naučnog prosperiteta, ekonomskog zamaha i procvata umetnosti, već je to bilo vreme uspona režima u Italiji i Nemačkoj, kao i rasta revanšizma među poraženima iz Velikog rata u odnosu na pobednike. U Jugoslaviji se sve to osećalo kroz prizmu nacionalnih sukoba. Tada je jedan poziv promenio sve.
Galerije i druženja zamenili su dosadni sastnaci i beskrajne audijencije sa onima koje je najviše izbegavao-političarima. Zemlju su žuljala nezavršena posla na relaciji Srbi-Hrvati, ekonomija u stagnaciji, pretenzije Musolinija i drugih poraženih suseda prema delovima teritorije, veze pojeidnaca sa stranim teroristima, Ustav iz 1931. godine kao ogledalo tek minule diktature koje se knez Pavle prilično gnušao, obrazovanje i staranje o bratancu kralju Petru koji se nije mnogo isticao u učenju… sve se to sručilo kao lavina na pleća ovog čoveka i gurnulo ga u vulkansko grotlo, potiskujući ga sve dublje i dublje ka užarenom dnu. Njegova probritanska opredeljenja nisu bila sporna, ali je sve više pored Britanaca rastao i specifičan prtisak Nemaca a naročito po izbijanju Trećeg rajha na naše granice nakon anšlusa Austrije 1938. godine, pa je Pavle vešto težio da izbegne obavezivanje bilo kojoj strani koje su se ubrzano pripremale za rat. Trebalo je imati takta kada je predata na poslužavniku saveznička Čehoslovačka, kada je Musolini napao Alabaniju 1939. godine i otvorio još jedan front prema Kraljevini Jugoslaviji, kada je susedna i prijateljska Rumunija zbacila kralja i dozvolila Nemačke trupe na svojoj teritoriji kao i Bugarska, kada je Francuska sve više odstupala od prijateljstva sa Srbijom i na kraju nestala za dve nedelje. Pri svemu tome morao je sedati za sto sa Vlatkom Mačekom koji je tražio ništa manje no banovinu Hrvatsku do Zemuna.
Napušten i očajan, knez se sve više povlačio u sebe, pritešnjen svojom savešću da je ni kriv ni dužan određen da sačuva kraljevstvo koje se klimalo sa svih strana i da ga neoštećenog preda u ruke kralju Petru za njegovo punoletstvo, a da potom po ličnoj želji ode iz zemlje u Englesku gde ga je srce vuklo. Pri tom nije imao podršku niti sa jedne strane uključujući i svoje Engleze. Početkom 1941. godine on je dao pisanu abdikaciju na mesto namesnika jer je smatrao da nije uspeo da dobije poverenje svojih najbližih saradnika ali da i dalje veruje u opstanak Kraljevine Jugoslavije, naveo je da mu je na pleća natovaren prevelik teret očuvanja dostojanstva i celovitosti zemlje te da ga je dostojanstveno nosio uspevajući da u tim ratnim vremenima očuva mir i državu uprkos opasnim situacijama spolja i iznutra. Nagovoren je da ostavku povuče. Mnogo Hrvata je želelo nezavisnost očekujući pomoć Nemačke, mnogo Srba je sporazum sa Hrvatima iz 1939. godine posmatralo kao poraz Srba, a svi su krivili kneza Pavla i krunu.
Po agresiji Italije na Alabniju povećala se napetost Velike Britanije i nacističke Nemačke oko Balkana, a prelazak italijanskih trupa u Grčku doveo je već okruženu Kraljevinu Jugoslaviju u beznadežan položaj jer joj je pretilo odsecanje od saveznika i od luke Solun. Hitelr je po odustanku od invazije na britansko ostrvo na kratko želeo da se obračuna sa Englezima u Egiptu pa je jug Balkana postao jako bitan. Pritisci obe zaraćene strane na kneza su rasli, Nemačke jer im je trebala naša teritorija za transport do Grčke a Velike Britanije jer je htela otvoriti front na jugu Balkana gde bi Jugosloveni i Grci vezali dosta nemačkih trupa i pomogli oko odbrane Egipta, ali je knez Pavle vodio pametnu spoljnu politiku neutralnosti, uz ogromne simpatije prema Engleskoj. Početkom 1941. godine i jedni i drugi su ukazali knezu da neutralnost više nije prihvatljiva. Nemčkoj se zbog promena plana i odustanka od Egipta žurilo da reši situaciju na Balkanu zbog predstojećeg napada na SSSR, a Englezi su ostali verni cilju da se Jugoslavija uvuče u rat na strani saveznika po cenu da Nemačka okupira zapadni deo zemlje a da se u suštini srpski deo vojske angažuje u Albaniji a delom povuče na predratnu teitoriju Srbije i prema Grčkoj radi odbrane Soluna, ali bez bilo kakve savezničke pomoći. Tada je knez Pavle odbrusio Čerčilu da je on namesnik Kraljevine Jugoslavije i da nema prava žrtvovati bilo koji narod, uključujući Slovence i Hrvate, te da ima moralnu obavezu predati kralju Petru celovitu kraljevinu, pokazavši visoke moralne karakteristike kao retko koji srpski vladar.
Politički vešt, on je godinama odbijao da potpiše bilo kakvu obavezu prema zaraćenim stranama, pa je izbegavao susret sa Hitlerom uprkos stalnim pozivima, ali se to moralo dogoditi 4. marta 1941. u Berhtesgadenu, kada je pribegao taktici da se ne izjasni bez stava vlade i Krunskog saveta. Na sastanku Krunskog saveta 6 marta 1941., nakon izlaganja generala Pešića da je vojska nespermna da se odupre moćnoj agresiji sa više strana i da bi zapad i sever zemlje brzo pao uključujući Beograd, Zagreb i Ljubljanu, da bi Hrvati odstupili od borbe a preostale, uglavnom srpske trupe, bile bez šansi da se duže odupiru u planinama Bosne, predsednik vlade Cvetković je promenio svoj stav i glasao za pristup paktu uz uslove, što su učinili i drugi, dok knez Pavle nije imao pravo glasa ali nije ni stopirao ovu odluku, što mu se kasnije stavljalo na teret. Stav kneza bio je da se uslovi pristanak Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu uz uslove koje Hitler neće hteti da prihvati. Linija tih naših uslova bila je da se od Kraljevine Jugoslavije ne traži vojno angažovanje na strani pakta, da se garantuje celovitost naše teritorije i nepovredivost naših granica, kao i da se naša teritorija ne koristi za transport nemačkih vojnih potreba. Međutim, Hitleru se toliko žurilo, a nije mu se gubilo vreme sa ratnim operacijama u Jugoslaviji, pa je po prvi put prihvatio baš sve uslove kojima se neko usudio da ga uslovljava, i time stavio sleđenu jugoslovensku vladu u poziciji da više nema manevarskog prostora za odbijanje potpisvanja pristupa Trojnom paktu, te je ona na sednici održanoj 19. marta 1941., uz tri ministraske ostavke, prihvatla da pristupi uz pomenute uslove, a premijer Cvetković je u Beču šest dana kasnije potpisao sa Ribentropom pristup. Maček se posebno obradovao jer se najviše zalagao za ovaj potpis, ne prihvatajući da u sigurnom nemačkom napadu prvi na udaru budu zapadni krajevi zemlje. Jedini uslov Hitlera bio je da se ne objave uslovi, pa je stvorena zabuna da je Kraljevina Jugoslavija od tada na strani Nemačke i Italije, da može davati vojnu i svaku drugu pomoć pri agresijama, što će kasnije biti kleveta prema knezu Pavlu.
Knez se hvatao za slamku spasa da spase zemlju od hrvatskog i slovenačkog secesionizma, kao i od nemačke agresije. Svestan da žrtvuje svoju čast da bi spaso zemlju i kralja Petra, on prihvata da bude proglašen izdajnikom. Entoni Idn je sve vreme slao depeše pozivom da se odustane od potpisivanja i da Jugoslavija napadne Italijane u Albaniji ne nudeći ništa za uzvrat, dok je grčki kralj Đorđe svakodnevno slao poruke da Grčka, kneževa tazbina, računa na njega da se neće prikloniti Hitleru i ostaviti Grke. Bio je svestan da okreće leđa njemu voljenoj Engleskoj koja nije mogla da mu pomogne već ga je gurala u rat, poraz i secesiju, a još više je bio utučen i razočaran jer je ostavljen. Pred čin potpisvanja je engleski diplomata Terens Šoun nastavio sa tim prtiskom ne obazirući se na tragediju koja bi zahvatila zemlju ako bi je Nemačka napala sa svojim saveznicima, dosolivši mu ranu tvrdjnom da će biti treitran kao izdajnik. “Znam,” bilo je sve što mu je nesrećni knez rekao, po autoru knjige “Knez Pavle Karađorđević-jedna zakasnela biografija”. Od engleskog krlaja Džordža je dobio pismo da Engelska računa na njega ali ne i nagoveštaj da on može da računa na Englesku. Bio je prinuđen na sporazum sa onima koje je prezirao, i na samoubistvo svog dostojanstva. Hamletu je Šekspir makar ostavio dilemu “biti ili ne biti,” knezu Pavlu istorija nije ostavila ni toliko. Istorija je ostavila jednu drugu dilemu: da li bi ovo prihvatanje besčašća dovelo do toga da Hitler ne bi napao Jugoslaviju je mu se žurilo na Sovjetski Savez, gde se potom zaglibio i krenuo u suprotnom pravcu ka Berlinu, pa ne bi imao mogućnosti da se vojno angažuje kod nas. Znači li to da onda ne bi bilo secesije Nezavisne države Hrvatske, niti Jasenovca, niti razaranja, okupacije, folksdojčera, streljanih đaka u Kragujevcu, Gestapo-a, savezničkih uskršnjih bombardovanja, blizu dva miliona mrtvih…
Special Operations Executive – skraćeno SOE bila je engleska služba za specijalne operacije koja je u Beogradu od 1940. godine imala centar za Balkan, ispred koje su Tom Materson i Džordž Tejlor budno pratili ponašanje kneza Pavla i kabineta vlade. Oslanjali su se na srpske radikalne elemente koji su iz različitih razloga ostajali van vlasti, ili otpadali od nje, a kojima je srpski romantizam bio u krvi a ujedno prepreka da prihvate nagodbu i velika popuštanja Hrvatima sporazumom Cvetković-Maček i jugoslovenizaciju srpskog društva i kulture. Izlazak tri ministra iz vlade 19.marta 1941. delimično je iz lonca ove nezavisne obaveštajne grupe. Kako nisu uspeli da obore vladu i spreče potpisivanje ugovora sa Trojnim pkatom, okrenuli su se obaranju namesništva sa knezom Pavlom na čelu u jutro 27. marta 1941. Organizacija puča u vojsci bila je delo generala Bore Mirkovića koji je iskoristio raniji pristanak generala Simovića da će preuzeti vladu ako do puča dođe i pozvao ga da oformi kabinet. Uloga engleske tajne službe MI6 u događajima nije rasvetljena, ali je šampanjac tekao tog jutra u potocima u britanskom poslanstvu. Oni su imali svoje interese i borili su se da ih sprovedu, što je sa njihove strane bilo legitimno, pa su proslavili redak uspeh u sukobu sa Nemcima u tom periodu.Ostalo je istorija.
Iscrpljenog kneza je voz njegove zlehude sudbine vozio na predah, na Brdo kod Kranja, ali je na stanici u Zagrebu za trenutak zaustavljen gde je saznao da je upravo svrgnuto namesništvo. Sa filozofskim mirom, čak velikim olakšanjem što je kralj Petar samoproklamovao punoletstvo (poput kralja Aleksandra Obernovića nekada) pola godine pre osamnaestog rođendana, on se vratio u Beograd i potpisao svoju abdikaciju i formalno predao vlast novom kralju. Njegova naivnost dala mu je dobru veru da će mu njegova Engleska izaći u susret i omogućiti odlazak iz zemlje pa je iste večeri spakovao porodicu i krenuo prema Grčkoj, na očaj kralja Petra. Njihov zagrljaj i suze obojice govorile su više od bilo kojih reči. Znao je knez da ga u njegovoj tazbini, u Grčkoj čekaju neprijatnosti. Izdaja Grčke koju je potpisvanjem pakta napavio zahtevala je mnogo mučnih razgovora i objašnjavanja ineteresa njegove zemlje, ali i razumevanje kraljevske porodice koju je porodica Karađorđević na kraju dobila. Morao je naširoko objašnjavati grčkom kralju Đorđu i njegovoj porodici da nije izdajnik, da nije zabio nož u leđa ni njima ni Englezima već da je jednostavno ostavljen sam u nemogućoj situaciji da prihvati volju kabineta vlade i da pokuša učiniti jedino što bi možda moglo spasiti njegovu zemlju, građane i njegovo namesništvo, da bi neokrnjenu zemlju za pola godine predao kralju Petru u ruke.Hteo je da idu za Englesku ili da ostanu u Grčkoj.
Entoni Idn je svojim telegramom prosledio kneza i njegovu porodicu za Kairo i time ga onemoguićio da ostane u Grčkoj. Citirajući Nila Balfura i Seli Mekkej koautore knjige „Knez Pavle Karađorđević-jedna zakasnela biografija“, britansko ministarstvo spoljnih poslova je u vezi kneza uputilo dopis sledeće sadržine:“ …Ovde bi bilo jakih prigovora ako bi smo se prema jadnoj i izdajničkoj kreaturi (javnost nikada neće poverovati u neku drugu veziju o njemu) ponašali na bilo koji drugi način, osim strogo. To ne treba da bude nikakva grubost, ali su i bolji ljudi odlazili na mesta kao što su Sejšeli. Ako bi se on gurnuo u pozadinu na suviše blag način, odmah bi se naravno kazalo da je to zbog njegovih veza-kraljevskih, aristokratskih, ministrarskih, snobovskih i kakavih još ne – i ako je učinio najgoru stvar zabijajaući nož u leđa Grcima i nama. Bilo koje normalno ostrvo bilo bi dovoljno dobro“. Na kraju je porodica privremeno završila u Kairu zbog intrige da se knez navodno meša u politiku Jugoslavije jer je knegijna Olga telefonirala napuštenom kralju Petru da bi ga ohrabrila a knez Vlatku Mačeku da ga zamoli da Hrvati ne narušavaju jedinstvo zemlje.
U Kairu se porodica kratko zadržala, smeštena u malom prljavom stanu. Tamo su ih njihovi poznanici Englezi uglavnom lepo prihvatili insistirajući da im se omoguće uslovi života dostojni ljudi, ali su im ti kontakti potom bili uskraćeni. Otpremljeni su u jednu napuštenu kuću u Keniji, gde su se smestili na knežev rođendan, a kuća je bila okružena džunglom i jezerom punim nilskih konja, i okolinom sa pitonima, dok se nepodnošljiva vlaga uvlačila u kosti i otrcanu posteljinu i zavese. Kuća nije imala pijaću vodu, struju, bila je zapuštena, zarasla u korov, nije se mogla koristiti kada, frižider bušan, a u okolini nigde lekara, pošte, prodavnice, škole, plus dva agenta engleske službe na ulaznim vratima, Najrobi na preko 100 kilometra udaljenosti… Insrtukcija u vezi kneza Pavla koju je dobio guverner Kenije ser Henri Mur bila je da on bude tretiran… „ kao politički zatvorenik kome je sloboda kretanja dozvoljena kao i svakom posetiocu kolonije…ne može (ponavljamo ne može) biti priman u guvernerovu palatu“, navodi se u knjizi „Knez Pavle Karađorđević – jedna zakasnela biografija“. To što je bio okarakterisan kao izdajnik i otpadnik nije bila dovoljna patnja pa je smešten što dalje moguće od njegovih čajanki, prijatelja aristokrata i istoričara umetnosti, od poloa i tenisa, od njegovih slika i knjiga, a naročito od muzeja, bez prava na reči odbrane.
Knez je oklevetan da je hteo da prigrabi krunu od kralja Petra (uprkos abdikaciji s početka 1941. godine), da je prihvatio navodno Hitlerovo obećanje da će po pristupanju Trojnom paktu on biti proglašen kraljem, te da je u dogovoru sa Nemcima izvršio tajnu demobilizaciju vojske i time predao zemlju okupatoru. Ni jugoslovenska vlada u Londonu nije bila distancirana od ovih neistina, a na kraju je i sam kralj Petar bio prinuđen da pokaže potpunu distancu od svog strica koji se za njega toliko brinuo. Rebeka Vest, u to doba možda i najpopularnija engleska kniževnica čija je reč imala garanciju kao zlatna podloga, opisala je kneza u svojoj knjizi „Black Lamb and Grey Falcon“, izdatoj prvi put 1943. godine, kao kukavicu i osobu koja se divila Hitleru. U knjizi „Knez Pavle Karađorđević, – jedna zakasnela biografija“ navedeno je pismo kneza iz avgusta 1941. upućeno njegovom zetu vojvodi od Kenta kao odgovor na njegovo ljubazno i prijateljsko pismo. U delu ovog pisma se vidi sva tragedija ovog oklevetanog čoveka. „Jedva sam čekao da Petar postane punoletan i da se oslobodim tog psećeg života, a bio sam već i na kraju fizičke snage kad su počeli da se odvijaju martovski događaji. Za svoju zemlju učinio sam što sam najbolje mogao tokom tih sedam najsudbonosnijih i najtežih godina svetske istorije. I čitavo to vreme išao sam rame uz rame s tvojom zemljom – sve do poslednjeg minuta, a tada nisam mogao da radim drugačije zbog unutrašnjih komplikacija, dok sam svoje napore usmeravao protiv cepanja moje zemlje pošto su Hrvati i Slovenci insistirali da se pakt potpiše, a sa tim su se složili i ministar i šef generalštaba.“
Koliko je knez bio „oduševljen“ Hitlerom i fašizmom sledi iz istorijiskih činjenica da je smenio jednog Milana Stojadinoviča, tada markantnog i nedodirljivog predsednika vlade jer mu je prećutao u izveštaju sa sastanka sa Musolinijem da je bilo razgovora sa Dučeom da Jugoslavija zajedno sa Italijom napadne Albaniju. Za kneza je bilo neprihvatljivo da njegova zemlja bude agresor prema susedu rame uz rame sa fašističkim divizijama. U jesen 1940. godine knez je smenio i tadašnjeg načelnika generalštaba generala Milana Nedića jer je tajno komunicirao sa nemačkom diplomatijom raspitujući se da li će Nemci imati šta protiv u vezi jugoslovenskih pretenzija prema luci Solun. Njemu je svako nepotrebno približavanje diktatorskom režimu bilo neprihvatljivo.
Ni kada se porodica dočepala Južne Afrike, a nakon rata i Evrope, nesreće nisu zaobišle ovog čoveka i njegove najbliže. Otklon prema njemu je i dalje postojao mada je među njegovim prijateljima počela da dolazi do izražaja i njegova priča, a pored toga što je „princ-kvisling“, dobio je presudu u svojoj zemlji od Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača da je kriv za zaključivanje sporazuma sa Trojnim paktom, da je prekršio ustav i prigrabio vlast koju nije po ustavu mogao imati, te da je ratni zločinac. Da nesreća nikada ne ide sama pobrinula se njegova zlehuda sudbina koja ga je puštala iz voza samo na one stanice gde je trabalo da bude žigosan, pa je njemu i kneginji Olgi poginuo sin, princ Nikola 1954. godine u saobraćajnoj nesreći. Potonuo u sebe, našao je mir u svojoj smrti 1976. godine.
Viši sud u Beogradu je 2011. godine stavio van snage odluku Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača i rehabilitovao kneza Pavla. Po toj odluci knez nije bio potpisnik pristupa Trojnom paktu, a za vreme ratnih operacija nije ni bio u zemlji pa nije ni mogao biti ratni zločinac. Nakon toga su posmrtni ostaci kneza i kneginje Olge preneti na Oplenac gde i sada počivaju sa njihovim sinom Nikolom i drugim predstavnicima porodice Karađorđević. Neka istorija odluči o ulozi kneza Pavla, da li je izdajnik ili odgovorni i pragmatični političar. Ovde je sada reč samo o jednoj životnoj drami čoveka koji je voleo lepotu i umetnost, lepe manire i učtivost, koji se grozio politke i političara, a doživeo da ga sudbina gurne u taj vrtlog u najsudbonosnijem trenutku za zemlju, vezujući mu ruke obavezom da zemlju preda tada maloletnom kralju onakvu kakvu ju je dobio u ruke neočekivanom voljom svog brata od strica na ulicama Marseja. Ovde je reč samo o strašnoj unutrašnjoj drami koju jedan čovek može da ima kada mora da dođe u situaciju da žrtvuje ili svoju zemlju ili svoju čast, znajući da će unapred biti osuđen od svojih najvernijih prijatelja i od budućnosti. Ovde je reč samo o apsurdnosti jedne nepovoljne istorijske situacije da nije želeo da izda zemlju koju je pored svoje najviše voleo, ali od nje nije objektivno mogao dobiti apsolutno ništa sem poziva na žrtvu koja ne bi bila samo njegova lična žrtva već i žrtva njegove zemlje, naroda pa i žrtva cele kraljevske dinastije koja mu je protiv njegove volje bila poverena. Neverovatno je da ovakva lična drama zaronjena u kolektivnu nesreću nije našla istaknuto mesto na filmskom platnu, pod svetlima pozornice ili na stranicama romana. Da je Šekspir nekim čudom biološki poživeo koliko i njegovo delo, mogao bi u tragediji kneza Pavla naći novu inspiraciju za dopunu sage o danskom kraljeviću koga je život u toj drami stavio u najstrašniju moguću dilemu: biti ili ne biti. Koje god mesto u istoriji zauzeo knez Pavle, „pomahnitali voz“ užasne životne sudbine ovog srpskog Hamleta nije usporavao do kraja njegovog života.