GRAČANICA, OBRISI RENESANSE U SREDNJEVEKOVNOJ SRBIJI

Da li je naša javnost potpuno svesna kulturološkog i umetničkog značaja naše drevne baštine? Da li smo svesni koje umetničke i kulturološke potencijale ima, primera radi, jedna Gračanica i kakav je njen značaj za kulturnu baštinu i našu i svetsku? Da li smo uopšte svesni istorijske i kulturološke vrednosti i značaja koju Gračanica ima za nas, ili je to samo gomila kamenja oko našeg vrata u ova i ovakva vremena?

Svaka kulturološka epoha u istoriji ima svoje trendove po kojima se prepoznaje. Biti u trendu jedne epohe nije samo običan prestiž među državama. To nije samo kulturološko pitanje pripadnosti nekoj matici čiji tok je u tom trenutku aktuelan kao puko pomodarstvo, već se radi o prihvatanju onih kulturoloških obrazaca koji u tom trenutku donose najbolje rezultate na raznim poljima od umetničkih do ekonomskih i političkih. Zato je pripadanje nekom istorijskom toku često glavni razlog zašto su se neke države u tom trenutku istorije najbolje razvile i iskoristile svoje ljudske, ekonomske, prirodne i kulturološke resurse,  zbog čega su omogućile sebi prestiž pa čak i prevlast u odnosu na druge države. Obično su one države koje su bile glavni protagonisti nekog primarnog kulturološkog toka jedne epohe bile i najbitniji faktor u areni država i naroda, koji narodi su nastajali, opstajali ili nestajali u dubini istorije. Za kasnije generacije je od enormnog značaja činjenica da je narod kojem pripadaju i njihova država u nekom istorijskom trenutku bila u toku glavnih kulturoloških strujanja, jer se time narod i država jednom deklarisao kao deo napredne civilizacije, i kao aktivni stvaralac tog zajedničkog duha te epohe. To je dokaz postojanja tog naroda i te države, putokaz i zaloga njihovog budućeg opstanka.

Srbija nije uvek bila zemlja na začelju evropskog poretka stvari. U našoj istoriji postoje i neke epohe kada je država bila u trendu sa tekućim kulturološkim tokovima, obezbeđujući sebi značajno mesto među drugim državama i narodima. To primarno važi za srednjevekovnu Srbiju u kojoj su vladali Nemanjići, mada se to ne može smatrati za celokupan period vlasti te najuspešnije od naših dinastija. Prvi vladar kod kojeg je krenuo ekonomski, a stidljivo za njim i kulturni napredak bio je kralj Uroš prvi, odnosno Stefan Uroš prvi. Sin kralja Stefana prvovenčanog i njegove druge žene Ane Dandolo, unuke mletačkog dužda, bio je i otac kralja Milutina koji je kulturološki i ekonomski napredak pretvorio u pravi procvat srpske srednjevekovne države, i to u svakom pogledu. Nije se tu radilo samo o proširenju teritorije na južne krajeve, nego je u pitanju i ekonomsko i vojno jačanje, politički prestiž i kulturološli napredak. Dvor kralja Milutina odisao je raskoši i lepotom nalik na onu u Carigradu, a na freskama iz tog doba se vidi odežda kralja Milutina kao raskošno prikazana u odnosu na freske na kojima se nalazi njegov otac. Međutim, nije ovde tema odežda, već je bitan onaj kultruni  aspekt procvata države. Kralj Milutin ga je uobličio podizanjem crkava zadužbina koje su svojom gracioznošču svedoci napretka i duhovne i ekonomske snage zemlje. Ove crkve u svojoj jedinstvenoj arhitekturi i svojim neponovljivim freskama, a naročito Bogorodica Ljeviška kod Prizrena i crkva Uspenja Bogorodice u manastiru Gračanica (crkva koja nam je svima u mislima kao Gračanica), jesu dokaz kako je srpska država gradila sa primesama onog stila koji je bio kulturološki aktuelni model u tom istorijskom trenutku. Time je kralj Milutin ispisao ličnu kartu ne samo sebi no i državi kojom je vladao, kao i lične karte svima nama koji ćemo doći kasnije, i onima koji tek treba da dođu.

Renesansa je dobila ime od francuske reči renaissance, što bi bukvalno značilo ponovno rođenje, odnosno preporod. Već u XII veku u Evropi kreće kulturološki pokret koji se okrće ljudskom telu i duši, kontra dogme zapadne crkve, koji pokret se naziva humanizam. To okretanje čoveku bilo je rezultat okretanja antičkoj umetnosti i filozofiji. Konačnom pobedom hrišćanstva u IV  veku u Rimskom carstvu krenuli su suprotni procesi onim procesima koji su u antici vladali do tada. Kao što je opšte poznato, hrišćani su bili gonjeni sve do Milanskog edikta kojim je 313. godine car Konstantin sa Licinijem proglasio punu slobodu svih veroispovesti u tadašnjem Rimskom carstvu. Dve godine pre toga je Galerije, jedan od rimskih tetrahta (suvladara) koji je inače bio veliki progonitelj hrišćana, doneo isti takav edikt u strahu za svoju političku karijeru jer je postao svestan sve veće snage onih koje je proganjao, tako da Milanski edikt nije prvi akt slobode veroispovesti. Tek od cara Teodosija, na samom kraju IV veka n.e., hrišćanstvo postaje jedina zvanična vera u carstvu, koje carstvo je upravo taj car formalno podelio na istočni i  zapadni deo. Krenuo je tada kontra proces jer je sve što je bilo u vezi sa antikom postalo predmet izvesnog progona, a samim tim je i antička umetnost i filozofija bila smatrana paganskim pogledom na svet. Skoro hiljadu godina kasnije, umetnici, pisci i filozofi tog doba u Evropi su počeli da se interesuju ponovo za antičku misao i antičku umetnost, naročito skulpturu u kojoj je dominiralo ljudsko telo.  Ima mišljenja da humanizam i renesansa nisu baš potpuno ista stvar i da je humanizam taj prvi povratak interesovanja za čoveka kao pojavu, a da je renesansa došla potom. Ima mišljenja da se u jednom trenutku paralelno razvijala renesansa i humanizam.

Povratak u antiku je pored ponovnog interesovanja za čoveka pobudio i ponovno interesovanje za klasične antičke umetnosti, naročito skulpturu, kao i za spisateljstvo i filozofiju. Zato se pod pojmom “klasicizam” u umetnosti često nazivao svaki pravac koji se vraćao antičkim vrednostima kao korenima klasične evropske kulture. Tako postoje klasicistički elementi u slikarstvu, u skultpturi, u poeziji i prozi, i svi oni su prožeti povratku prikaza ljudskog tela, ljudskih osećanja i u izvesnom smilslu slobodi misli. Mikelanđelo je svojim skulpturama, poput skulpture Davida i skulpture Mojsija, davao pun izraz telu, kao i kod antičkih skulpotra, ali je za razliku od ovih svojih prethodnika podario njihovim likovima ideju, duh, želju, u dve reči duhovni život. Arhitektura u doba renesanse delimično je prožeta antikom, ugrađivajnem stubova i lukova po uzoru na sakralne objekte grčkih polisa i Rima. Poezija i proza, u početku Dante a za njim i Petrarka u XIV veku, pišu o ljudima i njihovim osećanjima, njihovim idejama, izražavajući umetničku slobodu suprotno doktrini zapadne hrišćanske crkve. Ceo taj projekat “gurali” su bogati vladari srednjevekovnih, uglavnom “italijanskih” gradova, a najznačajnija je među njima bila porodica Mediči koja je od kraja XIV veka svoju Firencu preobrazila u centar renesansne, umetnosti i kulture. Postoje i oprečna mišljenja. Tako Osvald Špengler, nemački istoričar sa početka dvadesetog veka, postavlja svoj obrnut pogled na istoriju, njene tokove i umetničke/kulturološke smene epoha. On je smatrao da je renesansa, budući da je bila okrenuta antici, bila kontra tok kretanja u istoriji razvoja kulture zapadnog sveta. On je postavio hipotezu da epohe u kulturi ne idu pravolinijskim razvojm jedna za drugom, niti proističu jedna iz druge, već da je svaka velika kultura pojava za sebe, i da je za sve velike kulture zajednički samo proces koji prolazi kroz faze nastanka, razvoja, zasićenja, odumiranja i završetka. On je sporio da iz antike sledi kultura zapadnog sveta, odnosno romanika, iz romanike gotika, iz gotike renesansa… Za njega je antika bila svet za sebe sa svojom idejom statičnosti, a ono što se naziva zapadnom civilizacijom neki drugi svet za sebe sa svojom idejom dinamičnosti, kao što su i  kultura drevne Kine, ili drevnog Egipta, ili minojska kultura sa Krita, ili ruska kultura isto tako posebne kulture koje se međusobno razlikuju svojim autentičnim idejama vodiljama. O ovoj temi može biti više reči u nekom drugom tekstu. Po Špengleru, duh zapadne kulture se razlikuje od duha antike prevashodno po svojoj dinamičnosti i težnji ka osvajanju materijalnih i duhovnih, metafiizičkih prostora, pa je zato renesansa bila samo jedna prolazna kontra faza u razvoju zapadnog kulturološkog modela jer se bazirala na antici čija je ideja statičnost u prostoru. Gotika koja je bila pre, i barok koji je nastao posle renesanse su, po njemu, prožeti istom idejom dinamike i osvajanja prostora, a renesansa je njihova suportnost jer je njena ideja statična kao i kod antike. Ta renesansna faza je značajno, po njemu, zahvatila samo Firencu zahvaljujući bankarima porodice Mediči , dok je Venecija koja je najviše bila repezentovana delima Ticijana u tom periodu, bila samo blago okrznuta renesansom kao i veći deo gradova severne “Italije“. Ove stavove nisu prihvatili mnogi istoričari umetnosti.

Kako stoji srednjevekovna Srbija sa renesansom ? Obzirom da se epoha razvijene renesanse uglavnom poklapa sa padom srpskih teritorija pod vazalski odnos prema otomanskim sultanima (u kraćim periodima i pojedinačno i prema ugarskim kraljevima), i obzirom na snažan uticaj sa Bosfora koji u sebi nije imao aromu renesanse, jasno je da je Srbija bila uskraćena za ovaj periord i otrgnuta od kulturološkog razvoja. Međutim, usmerimo pažnju na Gračanicu, odnosno na crkvu Uspenja Bogorodice iz tog manastira.  Njeno oslikavanje trajalao je od 1318. godine, pošto su završeni graditeljski radovi, sve do oktobra 1321. godine, kada je oslikavanje završeno baš u poslednje dane života kralja Milutina. To je epoha vladavine carigradske dinastije  Palelologa, koja predstavlja jedan od najznačajnihih perioda u vizantijskoj umetnosti uopšte. U tom dobu razvijen je novi način oslikavanja crkava na Svetoj Gori kao i crkava po Solunu. Nosioci tog procesa bili su solunski majstori onog doba poput Mihaila Evtihijeva, kojeg je kralj Milutin još pre no što je ovaj oslikao Gračanicu angažovao da oslika njegovu zadužbinu Bogorodice Ljeviške kod Prizrena. Taj novi stil se razlikovao od prethodnih stilova jer u sebi nosi elemente koji ga svrstavaju u zrelo doba umetnosi renesanse sa klasicističkim elementima, koji je trajao početkom XIV veka. Nosio je u sebi spoj tih klasicističkih elemenata i narativnosti u prikazu biblijski scena i teoloških stavova. Upravo tim stilom koji je bio jedan vid renesanse u povoju, oslikani su zidovi crkve u Gračanici, kao i crkve Bogorodice Ljeviške i još nekih Milutinovih zadužbina poput crkve Svetog Nikite kod Skoplja. Renesansa je bila trend koji se javljao kao dominantni stil u umetnosti najvećih stvaralaca iz kulturnih centara na zapadu, počev od severne “Italije“ pa dalje preko Evrope. Tako je u našoj umetnosti, naročito preko freskoslikarstva crkve u Gračanici, ostvareno remek-delo visoke umetnosti tog doba, paralelno sa remek-delima istih slikara u toj fazi renesanse u Paleologa. Na ferskama u Gračanici vidni su umetnički izrazi svojstveni antičkim likovnim uzorima. Slikari su koristili načine izražavanja nastale u staroj Grčkoj, poput alegorija , metafora i personifikacija prilikom narativnih prikaza biblijskih scena. Izražavanje kojeg do tada nije bilo, poput prikaza likova okrenutih leđima posmatraču, jesu nove ideje koje su došle sa slikarskih platna velikih umetnika zapada tog doba. Prikazi likova, njihove smirenosti ili tuge kada je kompozicija prikaza Isusove smrti ili pogreba  u pitanju, jesu posebna vrednost. To je naročito postgnuto detaljnim crtanjem svih elemenata oka a ne samo beonjače i zenice, što je bila retka pojava u fresko slikarstvu. Zato je slikarstvo crkve u Gračanici remek-delo iste vrednosti kao i najveća remek-dela vizantijske umetnosti Palelologa, a u korak sa velikim delima evropskih protagonista renesanse u razvoju.

Umetnost u pravoslavlju se prvenstveno ceni po tome kako je slikar “osetio nebo i kako je uspeo da ga prenese i spusti u ovaj svet“, o čemu je posebno nadahnuto pisao Pavel Florenski u svom delu “Ikonostas“. Ovde u Gračanici je taj spoj estetskog i duhovnog potpun i savršen. To se vidi kroz pomenut prikaz potpunog produhovljenog spokoja likova prikazanih na zidovima starih već sedam vekova, što je bilo najteže za dočarati. Ceo taj zaokruženi spokoj ispod kupola čini jedno jedinstvo sa arhitektonskom celinom cele crkve Uspenja Bogorodice, što zajedno predstavlja  fenomen jedne Gračanice, zbog čega je ovu građevinu UNESCO godine 2006. stavio na svoju listu zaštite, kao dobra koje predstavlja deo svetske kulturne baštine. Arhitektonski laka konstrukcija, koja se sva uzdiže u nebo, pleni sa koje god strane da se posmatra. Njena centralna kupola je osmostrana kao u crkava Carigrada i Soluna tog doba. Ona  se ne naslanja direktno na osnovu građevine već je u nebo uzdišu dva ukršena stepenasta svoda koji se izdižu jedan nad drugim. Tako kao dlan podižu centralnu kupolu, pri čemu nose  još četiri manje ugaone kupole. Njihove proporcije su arhitektonski savršene što esteski građevinu čini nestvarno lakom i elegantnom, simetričnom i harmoničnom. Kralj Stefan Dečanski, nevoljeni sin kralja Milutina, dogradio je naknadno ulaz u crkvu, ali je građevina tek u obnovi u XVI veku dobila obris kakav danas poznajemo. Posebna estetska vrednost je odabir kamena od kojeg je građena, od koga su neimari slagali dinamičke kamene vence. Prozori i aspide, maniristički, estetski blago izduženi, savršeno se uklapaju u tu dinamiku cele zgrade.  Boja kamena, u kombinaciji sa tankom dekorativnom crvenom opekom kao vizuelnim kontrastom, čini estetsku  kompoziciju koja odiše stilom i jednostavnošću. Lepota arhitektonskog rešenja i lepota zidnog slikarstava crkve u Gračanici idu jedno uz drugo, do savršenstva. Nadežda Petrović je na četiri svoja platna ovekovečila Gračanicu sa okolinom, što pokazuje koliko ju je ponela estetika ove duhovne tvorevine i kako ju je držala na jednom mestu terajući je da joj se iznova vraća.

Renesansa u srednjevekovnoj Srbiji pojavljivala se u još nekim delima. Despot Stefan Lazarević je pišući svoju poemu “ Slovo ljubve“  koristio motive koji se nalaze i kod renesansnih pesnika tog doba. Način ispisivanja pesama renesansnog doba bio je ponekad u formi ručnog veza na tkanini. Upravo ovom tehnikom izvežena je „Pohvala knezu Lazaru“. Ovaj vez na pokrovu za knežev kivot uradila je monahinja Jefimija. Njeno svetovno ime je Jelena, i ona je bila rođaka kneginje Milice, žene kneza Lazara, i žena srpskog velikaša Uglješe Mrnjavčevića. Kako su im muževi postradali svaki u svom boju, dve rođake su ostale upućene jedna na drugu, pa je Jefimija pomagala kneginji Milici u upravljanju onoga što je ostalo od zemlje dok maloletni sin Stefan nije stasao da postane despot Stefan Lazarević.

Šta sve predstavlja crkva u Gračanici i kakav je njen značaj?  Ona je, kako smo naveli, egzaktni primer renesanse u srednjevekovnoj Srbiji, naročito u fresko slikarstvu. Ona kao takva predstavlja trajnu umetničku, kulturnu i civilizacijsku vrednost od opšteg značaja. Ona je dokaz pripadanja srednjevekovne Srbije modernim i naprednim trendovima, dokaz njene kulture u ekspanziji, njenog razumevanja sveta u kojem se nalazila, dokaz njenog ubrzanog razvoja po taktu tada naprednih ideja i kulture, i konačno je dokaz postojanja nas samih svrstanih uz najbolje ideje te epohe. To je dokaz snage i značaja koji je država u razvoju imala u tom periodu. Ovde se ne govori o prebrojavanju krvnih zrnaca, niti se govori samo o religiji, već o čisto kulturološkoj stvari. Radi se o tome da je neko naš nekada bio kadar da uradi ono što je predstavljalo vrhunac kulture i otelotvorenje glavne ideje tog davnog vremena, dokaz da smo razumeli svet i da je svet samim tim mogao razumeti nas. To je dokaz kontinuiteta postojanja, dokaz trajnosti ovog naroda i njegove države i kulture, a sve pod svodom lepote umetnosti koja oplemenjuje i vodi u ličnu katarzu.

Šta za nas danas predstavlja naša kulturna i istorijska baština na Kosovu, šta za nas danas predstavlja Gračanica ? Ima stavova da je to samo gomila naslaganog kamenja. Suprotno tome, ima shvatanja da je ona značajan deo naše kulture i tradicije. Zapitajmo se i sami šta je za nas Gračanica: kamen oko vrata ili kamen temeljac? Da li nas upravo Gračanica sprečava da krenemo pravo u navodno bolju, uglavnom ekonomsku budućnost? Treba li nam takva građevina, i sve te freske unutar nje, i sve te druge građevine i njihove freske na tom putu? Čega ćemo se to osloboditi ako zanemarimo i predamo sve te zadužbine naših kraljeva? Da li možemo ići dalje bez osnova svoje kulture, bez dokaza o sebi samima, bez putokaza?  Mogu li opstati oni koji nemaju odrednice svoje kulture na svom istorijskom putu ? Ako ostavimo i zanemarimo Gračanicu, šta ćemo onda predati u nasleđe našoj deci i njihovoj deci ?

Šta nam pokazuje naša kulturna tradicija čiji je Gračanica primarni eksponent, šta ona govori o nama? Ona govori da smo nekada bili kadri da shvatimo i prihvatimo ono najbolje od sveta oko nas, i da u skladu sa tim shvatanjima gradimo svoj mali svet saglasno tim najboljim idejama, ali na naš način.  Ona govori i da smo danas spremni razmišljati da napustimo i time prepustimo drugima najznačajniji deo naše kulturne tradicije kao dokaza našeg postojanja, da je prepustimo onima čija to tradicija nije.  To govori  da smo pre sedam vekova bili kadri da shvatimo značaj onoga što smo tada gradili i oslikavali a da danas tog značaja više nismo potpuno svesni. Da li to postaje svedočanstvo veličine našeg sadašnjeg kulturnog, moralnog i civilizacijskog sunovrata? Može li onaj koji je sklon takvom padu računati na svoju lepu i svetlu budućnost, ili takvi budućnost nemaju? Neka svako od nas pronađe duboko u sebi odgovore na ove dileme. “Nigde drugde poznovizantijska arhitektura nije dosegla bogatije i izvanrednije oblikovanje eksterijera nego na ovoj, poslednjoj od Milutinovih crkava.“  Ovo je zapisao nemački profesor Ričard Krauthajmer, istoričar umetnosti, istoričar arhitekture i vizantolog svetskog glasa.

Scroll to Top