Dvostrano teretni ugovori su oni ugovori kod kojih obe strane ugovornice (a za slučaj da ih ima više svaka od strana ugovornica) ima svoje obaveze i svoja prava, obavezu da nešto ispuni, preda, isplati, napravi, i tome slično kao i parvo da nešto što je ugovoreno primi na ime tog svog ispunjenja. Zakon o obligacionim odnosima zahteva da te obaveze budu određene ili odredive, da su dozvoljene (za detalje videti na ovom blogu tekst o ništavim ugovorima), moguće i da su te obaveze međusobno jednake po vrednosti.
Dvostrano teretni ugovori mogu prestati sporazumom stranaka, koje po pravilu ima dejstvo samo za ubuduće, ali stranke mogu u okviru tog sporazuma da mu daju i retroaktivno dejstvo pa da svaka strana vrati onoj drugoj sve što je izvršavanjem tog ugovora primila. Ako je prilikom sklapanja ugovora bila propisana forma onda se prilikom sporazumnog raskida ugovora mora ispoštovati ista procedura i ugovor mora biti raskinut u istoj formi. Tako ugovor o prometu nekretnina mora biti raskinut novim sporazumom o raskidu koji bi takođe morao biti overen (solemnizovan) pred javnim beležnikom, jer jednostrana izjava volje kod raskida ugovora za čije sklapanje je propisana forma ne proizvodi pravno dejstvo već mora biti ispoštovana ista forma i prilikom raskida.
NEISPUNJENJE UGOVORA
Šta ako jedna strana ne ispuni svoju ugovornu obavezu? Kod dvostrano teretnih ugovora podrazumeva se da svaka strana ispunjava svoje obaveze istovremeno kad i druga strana, ali stranke u ugovoru mogu ugovoriti i da ne bude istovremenog ispunjenja. Svaka strana ima pravo da ne ispuni svoju obavezu ako druga strana istovremeno ne ispuni svoju, ili je očigledno da druga strana neće istovremeno ispuniti svoju obavezu. Zakon o obligacionim odnosima i sudska praksa su saglasni da pred sudom strana ugovarač koja je tužena za ispunjenje ugovora može istaći prigovor da druga strana nije ispunila svoju obavezu ili da je očigledno ne želi ispuniti, što će sud po pravilu uvažiti ali će doneti presudu kojom će obavezati tuženu stranu da svoju obavezu ispuni istovremeno kada tužilac ispuni svoju ugovornu obavezu tuženom.
Kada u dvostrano teretnim ugovorima jedna strana ne ispuni svoju obavezu onda druga strana ima parvo da bira da li će zahtevati da saugovarač ipak ispuni svoju ugovornu obavezu ili će izjaviti jednostrani raskid ugovora zbog neispunjenja, ako ugovorom nije šta drugo ugovoreno. Ako strana koja nije ispunila svoju ugovornu obavezu ospori pravo suprotnoj strani na raskid ugovora ili na ispunjenje ugovora bilo izjavom bilo nekom konkludentnom radnjom kojom manifestuje da ne prihvata izjavu o raksidu/ispunjenju druge strane, onda je nužno pokrenuti sudski spor za raskid, odnosno za ispunjenje ugovora. U jednom sudskom sporu koji sam vodio, sud je doneo presudu za raskid ugovora jer je strana (koja je ispunila ugovornu obavezu), umesto izjave o raskidu ugovora, svojom konkludentnom radnjom jasno i nedvosmisleno stavila do znanja suprotnoj strani koja nije ispunila svoju ugovornu obavezu da ugovor raskida. Ako druga strana prihvati raskid ugovora onda strana koja je dala izjavu nema pravni interes da podnese tužbu za raskid i takva tužba ne bi bila dozvoljena, što je stanovište sudske prakse. Pri tome se mora imati u vidu gore navedeno da ugovori za čije zaključenje je određena posebna forma ne mogu biti raskinuti izjavom volje jedne strane već moraju biti rasknuti u istoj formi u kojoj je ugovor bio sklopljen (primer je promet na nepokretnostima). Ako iz prirode ugovora sledi da pri raskidu ugovora mora doći do povraćaja primljenog onda to mora biti sprovedeno, a u suprotnom bi se morala podneti tužba sudu. Pored prava na povraćaj datog, strana koja dokaže da je pretrpela i nekakvu štetu jer druga strana nije ispunila svoju ugovornu obavezu, ima parvo i na naknadu te štete nevezano od prava na povraćaj onoga što je dala kada je ispunila svoju ugovornu obavezu.
Strana koja raskida ugovor dužna je o tome odmah obavestiti svog saugovarača. Ovo je zakonska obaveza, i propuštanje obaveštavanja može teoretski implicirati pravila naknade štete ako zbog neobaveštavanja o raskidu druga strana pretrpi kakvu štetu (teoretski čak i ako je ona skrivila raskid ugovora svojim neispunjenjem).
NEISPUNJENJE UGOVORA U ROKU KADA JE ROK BITAN SASTOJAK UGOVORA
Kada su stranke posebno odredile da je ispunjenje ugovorne obaveze u dogovorenom roku bitan uslov nastanka ugovora, ili ako to sledi iz uobičajenih okolnosti ili objektivnih razloga pa je realno bilo za očekivati da su stranke zainteresovane da se ispunjenje ugovorne obaveze izvrši u ugovorenom roku, onda se smatra da je rok bitan sastojak ugovora u smislu Zakona o obligacionim odnosima. Posledica toga je da će neispunjenjem ugovorne obaveze u roku, kada je rok bitan sastojak ugovora, ugovor biti raskinut po sili zakona tim neispunjenjem ugovorne obaveze u određenom roku.
Šta se dešava ako strana koja nije primila ispunjenje ugovorne obaveze od druge strane u dogovorenom roku ne želi raskid ugovora, kada je taj rok bitan sastojak ugovora? Obzirom da se ugovor raskida po samom zakonu kada protekne rok za ispunjenje obaveze, a rok je bio bitan sastojak ugovora, pomenuti zakon ipak omogućava poveriocu, koji treba da primi ispunjenje od druge strane koja je propustila takav roka za ispunjenje, da izjavom volje odmah po proteku roka, bez odlaganja, održi ugovor na snazi time što će se saglasiti da se ugovor održi i da prihvata da se ugovorna obaveza prema njemu ispuni naknadno, u drugom naknadno dogovorenom roku. Ako se ni u tom roku ne ispuni ugovorna obaveza onda se protekom tog naknadnog roka za ispunjenje ugovor raskida po sili zakona. Zakon je predvideo mogućnost da stranke shodno načelu slobode ugovaranja ugovore naknadno neki odrediv rok u smislu razumnog roka za ispunjenje obaveze, u kom slučaju strana koja je trebala primiti ispunjenje može nakon isteka i tog drugog roka raskinuti ugovor svojom izjavom. Imao sam u svojoj advokatskoj praksi takvu situaciju.
Stoji pitanje podošenja tužbe za raskid ugovora kada jedna strana ne izvrši svoju obavezu u roku koji je bitan sastojak ugovora. Da li strana koja nije primila ispunjejne druge strane ima pravo podneti tužbu za raskid iako je po slovu Zakona o obligacionim odnosima taj ugovor raskinut? U moj praksi imao sam slučaj gde je sud pravosnažno presudio da je stranka imala parvni interes i na podnošenje tužbe bez obzira što je po zakonu ugovor raskinut neispunjenjem obaveze u roku koji je bitan sastojak ugovora, jer po toj presudi nigde u Zakonu o obligacionim odnosima ili kakvom drugom propisu nije zabranjeno da se takva tužba podnese. Ovo pitanje je diksutabilno, a držim je da je podnošenje ovakve tužbe uvek celishodno kada strana koja nije ispunla obavezu ne prihvata raskid bilo izjavom bilo nekom svojom konkludentnom radnjom.
Kada pre isteka roka za ispunjenje ugovora, iz postupanja strane koja treba da ispuni svoju ugovornu obavezu nedvosmisleno sledi da je ona neće ispuniti, druga strana je ovlašćena po pomenutom zakonu da raskine ugovor i pre nastupanja ugovrenog roka za ispunjenje. Druga strana koja traži raskid ugovora ima parvo da pored povraćaja eventualno datog, zahteva i naknadu štete od druge strane, ako dokaže da je neispunjenjem ugovorne obaveze druge strane ona pretrpela kakvu materijalnu štetu.
NEISPUNJENJE UGOVORA U ROKU KADA ROK NIJE BITAN SASTOJAK UGOVORA
Kada ispunjenje ugovora u određenom roku nije bitan sastojak ugovora onda dužnik obaveze zadržava pravo da svoju ugovornu obavezu ispuni i nakon isteka tog roka. U tom slučaju poverilac ima dve mogućnosti po osnovu čl. 126 st 1 Zakona o obligacionim odnosima. Prva je da nakon isteka roka zahteva to ispunjenje. Druga je da raskine ugovor, ali to ne može uraditi odmah već mora ostaviti primeren rok dužniku da svoju ugovornu obavezu ispuni. Ako u tom primerenom roku dužnik ne ispuni svoju obavezu onda poverilac ima sva prava koja važe za neispunjenje ugovorne obaveze u roku kada je rok bitan sastojak ugovora.
Ako u ugovoru nije navedeno da li je ugovoreni rok bitan sastojak ugovora, sud će primenom pravila tumačenja ugovora iz Zakona o obligacionim odnosima oceniti da li je rok bitan sastojak ugovora ili ne, od čega će zavisiti osnovanost tužbenog zahteva.
Da li se može raskinuti ugovor gde rok nije bitan sastojak ugovora, a bez ostavljanja naknadnog roka dužniku da izvrši svoju obavezu? Ovo je moguće shodno čl. 127 Zakona o obligacionim odnosima kada iz ponašanja dužnika jasno sledi da nije spreman ispuniti svoju obavezu čak i kada bi mu se ostavio primeren rok. Nije bitno da li dužik ne želi ispuniti svoju obavezu ili prosto okolnosti upućuju da on nije u stanju da je ispuni bez obzira na svoju volju. Iz moje advokatske prakse klasičan primer kada se ne ostavalja rok za ispunjenje zbog evidentne nemogućnosti saugovarča da ispuni svoju obavezu bio je slučaj raskida ugovora o izgradnji stana, gde je kupac stana isplatio svoju obavezu shodno ugovorenoj dinamici isplate a izvođač radova do dana koji je bio ugvoren kao rok završetka gradnje i dobijanja upotrebne dozvole nije ni započeo gradnju. Sud je u tom slučaju uzeo u obzir da se kod ugovora o izgradnji stana ugovorni rok završetka gradnje najčešće ne ispunjava od strane graditelja, ali da je u predmetnom slučaju jasno iz postupanja izvođača radova da nema svrhe ostaviti naknadni rok za izgradnju zbog činjenice da gradnja do tog roka nije ni bila započeta. Dakle, sudovi imaju pravo da na osnovu utvrđenih činjenica u svakom pojedinačnom slučaju cene da li je morao biti ostavljen naknadni primeren rok ili ne. U skladu sa tim, pomenuti zakon je posebno uredio slučaj kada nije moguće raksinuti ugovor kada jedna strana nije ispunila svoju ugovornu obavezu u roku, a u vezi sa količnimo ispunjenja te obaveze, o čemu u sledećem pasusu.
NEMOGUĆNOST RASKIDA UGOVORA ZBOG NEISPUNJENJA
Dvostrano teretni ugovor se ne može raskinuti ako je došlo do neispunjenja neznatnog dela obaveze, shodno Zakonu o obligacionim odnosima. Pitanje šta je to neznatni deo obaveze je regulisala sudska praksa. Tako je u jednom slučaju koji sam vodio sud prihvatio stav da nema mesta raskidu ugovora jer je dužnik izmirio više od pola svoje ugovorne obaveze, pri čemu poverilac nije odbio da primi to delimično ispunjenje, a dužnik je pokazao ambiciju da u potpunosti ispuni celokupnu ugovornu obavezu. U ovakvim slučajevima se kombinuju i gore pomenuta pravila o raskidu gde je rok bitan sastojak ugovora i gde to nije, pa ima mnogo varijacija na ovu temu, a svaki slučaj je specifičan za sebe. Dakle, zakon nije detaljno obradio i uredio nemogućnost raskida jer nije ulazio u to šta se smatra neznatnim delom obaveze, već se prepušta sudu da sud ceni dokazane činjenice.
RASKID UGOVORA SA UZASTOPNIM OBAVEZAMA
Kod ugovora sa uzastopnim obavezama strana koja je ovlašćena primati takva izvršenja ima pravo da nakon neispunjenja makar jedne od uzastopnih obaveza raskine ugovor ako je očigledno da neće biti ispunjene ni preostale obaveze. Nužno je da poveilac neodložno obavesti svog saugovarača o raskidu. Poverilac ima opciju da raskine ugovor ili samo u odnosu na sve buduće obaveze koje treba da dospeju (uključujući i onu/one koje do tada nisu ispinjene) a da dotadašnja davanja ostaju, ili da raskid bude retroaktivan i da se odnosi na celokupan ugovor ako za tu stranu ugovor gubi smisao čak i ako su neke prethodne uzastopne obaveze ispunjene. Tada slede pravila o povraćaju primljenog.
DEJSTVA RASKIDA UGOVORA
Prilikom raskida ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza a dolazi i do restitucije, pa svaka strana koja je nešto primila to mora vratiti drugoj strani. Istovremeno, pored tog povraćaja mora se drugoj strani naknaditi svaka korist koju je strana koja je nešto primila imala od toga što je primila (primer je naknada od korišćenja primljene stvari), a u slučaju povraćaja novca glavnica se vraća uz zakonsku zateznu kamatu. Strana koja dokaže da je pretrpela nekakvu štetu ima pravo i na naknadu iste od svog saugovarača. Ako obe strane vraćaju šta su primile taj povraćaj se sprovodi po pravilima ispunjenja za dvostranoteretne ugovore, dakle uzajamno i istovremeno.
RASKID ILI IZMENA UGOVORA ZBOG PROMENJENIH OKOLNOSTI
Zakon o obligacionim odnosima u čl. 133 određuje da se ugovor može raskinuti ako nakon sklapanja ugovora dođe do takvih promenjenih okolnosti da za jednu stranu ispunjenje ugovora objektivno postaje teško ostvarljivo ili se objektivno gubi smisao sklapanja ugovora pa bi bilo objektivno nepravično održati ga. Dakle, radilo bi se o poremećaju većeg obima. Uslovi koji kumulativno trebaju biti ispunjeni su i to da se poremećaj sa otežavajućim okolnostima dogodio pre isteka roka za ispunjenje ugovora, što znači da se strana koja je u docnji sa ispunjenjem ne može pozvati na te nove okolnosti ako su nastupile nakon pada u docnju, a drugi uslov je da te nove okolnosti nisu bile realno predvidljive strani koja se na njih poziva tvrdeći da je za nju znatno otežano ispunjenje ugovorne obaveze i da ugovor više nema smisla. Tada postoji mogućnost raskida ugovora ili izmene ugovora uz sagalsnost druge strane. U slučaju da druga strana po prijemu zahteva svog saugovarača da se ugovor raksine zbog novih otežavajućih okolnosti predloži ili prihvati pravičnu izemnu ugovora kojim se olakšava ispunjejne saugovaraču, redukovani ugovor će ostati na pravnoj snazi. Strana koja traži raskid ugovora može odgovarati i za naknadu pravične štete. Sud se tu rukovodi načelima savesnosti i poštenja ali i ciljem zbog kojeg je sklopljen ugovor.
RASKID UGOVORA ZBOG NEMOGUĆNOSTI ISPUNJENJA
Ako nakon zaključenja ugovora nastupi događaj zbog kojeg je ispunjenje ugovorne obaveze jedne strane objektivno nemoguće, pri čemu ni jedna strana nije odgovorna za taj događaj, ugovor se raskida uz pravilo povraćaja datog po osnovu sticanja bez osnova. U slučaju da neočekivani dogašaj samo delimično onemogući ispunjejne ugovorne obaveze jedne strane, druga strana može raskinuti ugovor samo ako to delimično ispunjenje ne bi odgovaralo njenim interesima zbog kojih je ugovor sklopljen. U protivnom ugovor sa međusobno redukovanim obavezama ostaje na snazi.
Pitanje raskida ugovora i vođenja sudske parnice u vezi sa tim je vrlo kompleksna i složena materija, pa je preporučljivo da stranka potraži pomoć svog advokata da bi je zastupao.