Postoji razlika između ništavih ugovora i ugovora prilikom čijeg zaključenja je postojala mana volje kod jednog ili oba saugovarača. Posledica u pravnom smislu je ista, a to je ništenje odnosno poništaj takvog ugovora, ali postoje razlike u smislu posledica koje nastaju nakon ništenja i nakon poništaja ugovora. Ovu oblast je uredio Zakon o obligacionim odnosima.
NIŠTAVI UGOVORI
Ništav je ugovor koji je shodno čl. 103 Zakona o obligacionim odnosima protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima osim ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sanskciju, ili nije propisano u nekom drugom propisu nešto drugo. Na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti. Ništav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, ali on formalno postoji sve dok ne bude ništen od strane suda ili ako ga same stranke sporazumno ne stave van snage. Ne postoji rok za podnošenje tužbe za ništenje ništavog ugovora pa se sudski spor može pokretnuti bilo kada. Podnosilac tužbe može biti bilo ko, ko ima pravni interes za ništenje ništavog ugovora, što znači da pored saugovarača sudski spor može pokrenuti bilo koje lice koje ima pravni interes za to u bilo kom trenutku.
Posledice ništavosti, odnosno ništenja ništavih ugovora su jasno opredeljene pomenutim propisom iz čl. 104 Zakona o obligacionim odnosima gde je određeno da je u slučaju ništavosti ugovora svaka strana dužna vratiti drugoj sve ono što je primila na osnovu takvog ugovora, odnosno da preda toj strani naknadu u novcu ako nije moguće fizički vratiti ono što je primljeno. Pitanje povraćaja datog prilikom ništenja/poništaja ugovora svodi se na pitanje savesnosti jedne i druge strane ugovornice. Sud može odbiti zahtev nesavesne strane, koja je znala da sklapa ugovor suprotan prinudnim propisima, načelu savesnosti i poštenja ili je bila svesna da sklapa nepostojeći ugovor, da joj suprotna savesna strana vrati primljeno, a shodno pomenutom zakonu sud može naložiti da se primljeno preda opštinskom organu, ali su to vrlo retke situacija u sudskoj praksi na nivou statističke greške. Dakle, Sud ceni ništavost ugovora objektivnom primenom kriterijuma da li ugovor ima element koji je nezakonit ili je ugovor suprotan dobrim običajima, načelu savesnosti i poštenja ili javnom poretku, a o posledicama ništavosti, o obavezi na vraćanje primljenog, sud odlučuje po pravilima primene načela savesnosti i poštenja obeju strana. Saugovarač na čijoj strani je odgovornost za ništavost ugovora i koji je te okolnosti bio svestan, odgovara drugom saugovaraču (pored obaveze vraćanja primljenog) i još po osnovu naknade štete ako drugi saugovarač nije bio svestan razloga ništavosti ugovora jer je bio savesna strana.
DA LI MOŽE OPSTATI UGOVOR KOJI JE NIŠTAV?
Ako je samo neka klauzula ugovora ništava (nezakonita ili protivna načelu savesnosti i poštenja ili javnom poretku) ugovor će ostati na snazi ako ta klauzula nije bila uslov niti odlučujuća pobuda za bilo kog saugovarača da zaključi ugovor. U slučaju da je ugovor ništav ali da takav kako su ga saugovarači sklopili ispunjava zakonske uslove za postojanje nekog drugog ugovora koji bi bio u saglasnosti sa ciljem koji su saugovarači imali, onda shodno čl. 107 Zakona o obligacionim odnosima može nastupiti konverzija (ne konvalidacija) ništavog ugovora pa će važiti taj drugi ugovor ako su stranke upravo imale za cilj da svoje odnose urede baš tako kako bi odgovaralo po tom drugom sporazumu. Ništavost ugovora po osnovu čl. 108 pomenutog zakona ne prestaje ako naknadno nestane razlog za ništavost ugovora. Primera radi, ako je ugovor suprotan propisu on je ništav, a ako naknadno dođe do promene tog propisa i ugovor ne bude suprotan tom novom propisu ugovor će se i dalje tretirati kao ništav jer se posledice ništavosti vezuju za moment sklapanja ugovora. Međutim, ako dođe do prestanka uslova za ništavost ugovora, pri čemu je ta ništavost vezana za neki manje zančajan član tog ugovora a saugovarači su u potpunosti ispunili svoje međusobne ugovorne obaveze, onda zakon dozvoljava konverziju i na takav slučaj pa se ništavost ne može isticati.
Primer iz advokatske prakse koju sam imao za narušavanje dobrih običaja zbog kojih bi ugovor mogao biti ništav je siutacija gde je staralac maloletnog lica raspolagao imovinom većeg obima čiji je nosilac prava svojine bilo maloletno lice, pa je došlo do prodaje stana čiji je vlasnik maloletnik i to po kupoprodajnoj ceni koja je nešto niža od realno moguće za taj stan, pa je takav ugovor oglašen ništavim od strane suda jer je bio sklopljen suprotno načelu savesnosti i poštenja. Sud je mogao u tom slučaju staviti van snage taj ugovor i zato što nije dobijena saglasnost nadležnog centra za socijalni rad, ali se pre odlučio za ništenje na opisan način. Zakon o obligacionim odnosima u čl. 12 propisuje da se prilikom zasnivanja ugovornih i drugih obligacionih odnosa mora poštovati načelo savesnosti i poštenja. Iz toga sledi da su pomenuti osnovi za ništenje ugovora međusobno povezani, pa su ništavi ugovori najčešće suprotni pozitvnim propisima ali paralelno sa tim i javnom poretku i dobrim običajima.
NEPOSTOJEĆI UGOVORI
Nepostojeći ugovori su oni koji u pravnom smislu nisu ni nastali. Te ugovore pravna i sudska praksa tretira kao da ne postoje, mada su i oni ništavi jer imaju neki neodstatak koji je protivan pravnim propisima ili javnom poretku ili dobrim običajima i načelu savesnosti i poštenja, kako je to objašnjeno u prethodnom delu. Nepostojeći ugovori nisu nikada ni nastali iako stranke saugovarači mogu pogrešno držati da takav ugovor postoji. To su ugovori čiji je predmet obaveze nemoguć, neodrediv ili neodređen, pa je takav ugovor shodno čl 47 Zakona o obligacionim odnosima ništav, a u sudskoj praksi i u pravnoj teoriji se ovakvi ugovori smatraju nepostojećim. Isto važi i za ugovore čiji je pravni osnov nepostojeći ili nedopušten, pa su shodno odredbi iz čl. 52 Zakona o obligacionim odnosima i ovakvi ugovori ništavi, i takođe se po sudskoj praksi i pravnoj teoriji tretiraju kao nepostojeći ugovori. Takvi ugvori nisu nastali po osnovu čl. 63 Zakon o obligacionim odnosima.
Primer nepostojećeg ugovora je kada stranke sklope ugovor o kupoprodaji polovnog vozila na placu polovnih vozila pri čemu je kupac mislilo da je kupio od prodavca polovnih automobila jedan automobil a taj pordavac misli da mu je prodao drugi automobil, u kom slučaju nastupa nesaglasnost volja, stranke su u zabludi oko predmeta ugovora i ugovor ne postoji. Po advokatskoj praksi koju sam imao nepostojećim ugovorom se smatrao i ugovor između dve firme od koijh je za jednu firmu ugovor potpisalo lice koje na to nije bilo ovlašćeno i pri tom nije bila pribavljena saglasnost nadležnog oragana firme za sklapanje takvog ugovora shodno statutu te firme. Ništav ugovor makar formalno postoji i proizvodi pravno dejstvo sve dok se ne stavi voljom saugovarača ili sudskom presudom van snage ništenjem, dok nepostojeći ugovor nije nikada postojao u pravnom smislu i ne proizvodi pravno dejstvo sem ako je došlo do nekih davanja povodom takvog ugovora kada nastaje obaveza vraćanja primljenog. Iz advokatske prakse koju sam imao nedvosmisleno je da su pravne posledice nepostojećih ugovora potpuno iste kao i pravne posledice ništavih ugvora. Naš zakon ne razlikuje posebno nepostojeće i ništave ugovore, zbog čega su pravne posledice za ove ugovore iste, ali ih razlikuje pravna teorija (detaljnije Obligaciono pravo, Pravni fakultet univerziteta u Beogradu, profesor dr. Slobodan Perović).
RUŠLJIVI UGOVORI – PONIŠTAJ UGOVORA ZBOG POSLOVNE NESPOSOBNOSTI SAUGOVARAČA ILI ZBOG MANA VOLJE: PREVARE, ZABLUDE, PRINUDE ILI ZBOG PRIVIDNOG UGOVORA ILI ZBOG PREKOMERNOG OŠTEĆENJA
Rušljivi ugovori, za razliku od ništavih i nepostojećih ugovra, realno postoje u pravnom prometu jer nisu nezakoniti u smislu da su direktno protivni nekom pravnom propisu. Po osnovu čl. 111 Zakona o obligacionim odnosima oni su ili sklopljeni sa saugovaračem koji nije bio poslovno sposoban ili sa saugovaračem sa manom volje gde saugovarač ne bi sklopio takav ugovor da nije imao manu volje. Iz toga sledi da takvi ugovori postoje sve dok sud ne usvoji tužbeni zahtev saugovarača koji dokaže u sudskom postupku da je imao manu volje.
Prva posledica ove pravne teorije o rušljivim ugovorima u odnosu na ništave ugovore je u tome da se na rušljive ugovore ne pazi po službenoj dužnosti od strane suda već da mora biti podneta tužba ali isključivo od saugovarača koji je bio poslovno nesposoban ili imao manu volje, ne od strane trećeg zainteresovanog lica. Ovo zato što se kod ništavih ugovora radi o ugrožavanju javnog interesa ili opšteg dobra dok se kod rušljivih ugovora radi o ugrožavanju nečijeg ličnog interesa. Tužba se kod rušljivih ugovora ne pokreće za ništenje ugovora već za poništaj ugovora, što je stvar primene Zakona o obligacionim odnosima bez obzira što laički ništenje i poništaj možda zvuče kao jedno te isto. Druga posledica pravne teorije o rušljivim ugovorima je da za razliku od ništavih ugovora postoje rokovi za podnošenje tužbe za poništaj rušljivog ugovora zbog mana volje, pa tužba mora biti podneta u roku od godinu dana od dana saznanja za manu volje ili od prestanka prinude, a u svakom slučaju tužba mora biti podneta u objektivnom roku od 3 godine od dana sklapanja ugovora. Dakle, ako je primera radi stranka saznala da je imala manu volje 2 godine i deset meseci nakon sklapanja ugovora onda mora tužbu podneti u narednih 2 meseca do isteka objektivnog roka od 3 godine za podnošenje tužbe. Ako stranka sazna za manu volje 6 meseci nakon zaključenja ugovora onda bi imala rok od godinu dana da podnese tužbu jer bi nakon isteka tog roka tužba bila odbijena zbog proteka roka bez obzira što je preostalo još godinu i po dana do isteka objektivnog roka od 3 godine.
Posledica poništaja rušljivih ugovora je da ugovor koji je postojao u pravnom prometu prestaje da važi od onog momenta kada je presuda o poništaju ugovora postala pravosnažna, i ne smatra se da ugovora nikada nije bilo kao što je kod ništavih ugovora. Prilikom poništenja ugovora svaka strana koja je nešto primila mora to vratiti saugovaraču shodno odredbi iz čl. 113 Zakona o obligacionim odnosima. Pored tog povraćaja primljenog, postoji i zakonska obaveza da nesavesni saugovarač koji je odgovoran za nastanak mane volje kod drugog saugovarča (koji nije znao da ima manu volje ili je bio pod prinudom) odgovara nezavisno od povraćaja primljenog još i za naknadu štete saugovaraču ako saugovarač koji je bio u mani volje dokaže odgovornost saugovarača. To znači da onaj saugovarač koji je vršio osnovanu pretnju odgovara svom saugovaraču za štetu, ali isto tako i da onaj saugovarač koji je primera radi bio u zabludi bez uticaja svog saugovarača na nastanak i održavanje zablude odgovara tom svom saugovaraču za naknadu štete ako taj drugi saugovarač nije znao da je prvi saugovarač bio u zabludi.
Posebno je određeno pitanje odgovornosti lica koje je sklopilo ugovor a da nije imalo poslovnu sposobnost, pri čemu njegov saugovarač nije znao za tu okolnost. Pored povraćaja primljenog, u ovom slučaju, nesavesni saugovarač koji je znao da je poslovno nesposoban za sklapanje ugovora pa lukavstvom navede suprotnu stranu kojoj ta okolnost nije bila poznata da potpiše ugovor ubedivši je da je poslovno sposoban, odgovara svom saugovaraču i za naknadu štete. Fizičko lice koje ima delimičnu poslovnu sposobnost može zaključiti samostalno one ugovore koji su u okviru njegove poslovne sposobnosti dok ugovore koji su van njegove poslovne sposobnosti može shodno Zakonu o obligacionim odnosima u njegovo ime i za njegov račun sklopiti samo njegov zakonski zastupnik, inače bi u protivnom ugovor bio rušljiv. Za pravna lica važi da ugovor mora biti zaključen shodno unutrašnjim aktima tog pravnog lice (firme), što znači da ugovor mora potpisati ovlašćeno lice a ako je predviđena i posebna saglasnost organa pravnog lica onda je i ta saglasnost nužna, u protivnom je ugovor rušljiv. Rušljivi ugovori, za razliku od ništavih ugovora, podležu konvalidaciji. To je slučaj kada strana koja ima manu volje, i samim tim ima zakonsko ovlašćenje da traži poništaj rušljivog ugovora, svojom izjavom ili radnjom ispunjenja stavi do znanja da prihvata takav ugovor i da odustaje od prava na poništaj, kada ugovor opstaje. Treća savesna lica koja nisu saugovarači, a na koja se odnosi dejstvo ugovora ne smeju biti oštećena konvalidacijom saugovarača.
Pretnja kao mana volje kod rušljivih ugovora postoji kada saugovarač ili treće lice iznese pretnju prema drugom saugovaraču koja kod drugog saugovarača izaziva osećaj subjektivnog i objektivnog straha, a tiče se života i zdravlja tog saugovarača ili njemu bliskog lica, te pretnju prema imovini saugovarača ili njemu bliskog lica, kao i pretnju u odnosu na interese drugog saugovarača ili drugog saugovaraču bliskog lica, uključujući i osnovanu pretnju da će biti javno izneta neka informacija o drugom saugovarču ili njemu bliskom licu koja bi ga izložila nekoj značajnoj neprijatnosti. Kao posledica te pretnje saugovarač mimo svoje slobodne volje biva prinuđen da potpiše ugovor koji ne želi. Takav ugovor je rušljiv. Pravna praksa ne odstupa od ovih kriterijuma jer pretnja mora biti osnovana da je realno kod druge strane mogla izazvati opravdani strah da će njemu ili njemu bliskom licu biti naneto neko zlo ako ugovor ne potpiše.
Zabluda kao mana volje kod rušljivih ugovora mora da bude bitna zabluda, a to je zabluda o nekom bitnom elementu tog pravnog posla, a strana koja je bila u zabludi ne bi zaključila takav ugovor da nije bila u bitnoj zabludi. Zakon o obligacionim odnosima navodi da je bitna zabluda ona o bitnim svojstvima predmeta obaveze, zabluda o licu ako je ugovor zaključen baš obzirom na to lice, kao i zabluda u odnosu na okolnosti koje se po običajima u prometu ili čak po nameri stranaka imaju smatrati odlučnim za zaključenje ugovora. Ako saugovarač koji je u zabludi nije postupao sa pažjnom koja se u prometu zahteva (primer pažnje dobrog privrednika za privredne subjekte) onda po Zakonu o obligacionim odnosima gubi pravo tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude. Savesna strana, pored povraćaja datog, ima pravo da od saugovarča koji ju je doveo u zabludu traži još i naknadu štete ako ju je pretrpela. Saugovarač koji je u zabludi ne može se na zabludu pozivati ako je njegov saugovarač spreman da odmah ispuni ugovor kao da zablude nije bilo (ako je ispunjenje u objektivnom interesu obeju strana). Pobuda iz koje se sklapa ugovor nije od uticaja na postojanje bitne zablude i ne uzima se u obzir, ali ako je u pitanju ugovor bez naknade gde jedna strana ne daje ništa a za uzvrat dobija sve od svog saugovarača, tada se uzima u obzir i pobuda saugovarča koji je pristao da nešto da a da ne dobije ništa za uzvrat, pa u slučaju da dokaže da je bio u zabludi povodom svoje pobude da sklopi takav ugovor postoji osnov da sud poništi takav rušljiv ugovor.
Prevarom kod rušljivih ugovora se smatra situacija kada, shodno čl. 65 Zakona o obligacionim odnosima, jedan saugovarač izazove zabludu kod drugog saugovarača ili ga održava u zabludi, i time ga navede na zaključenje ugovora koji taj drugi saugovarač inače ne bi sklopio da nije bio prevaren. U tom slučaju razlog za poništaj ugovora može biti i zabluda o pravnom poslu koja nije bitna, odnosno koja se odnosi i na neki manje značajan deo ugovora koji ne može biti presudan saugovaraču koji je u zbaludi da sklopi taj ugovor. Saugvarač koji je sklopio ugovor i bio pod prevarom od strane svog saugovarača ima pravo od njega, pored povraćaja datog, zahtevati i posebnu naknadu štete ako ju je pretrpeo. Ako je prilikom sklapanja ugovora prevaru učinilo treće lice onda prevara utiče na ugovor ako je druga strana u vreme zaključenja ugovora znala ili morala znati za tu prevaru puštajući svog prevarenog saugovarača da potpiše ugovor, dok kod ugovora bez naknade nije bitno da li je neka strana ugovornica znala za prevaru trećeg lica i takav ugovor može biti poništen uvek ako se dokaže postojanje prevare.
U mane volje kod rušljivih ugovora uzima se u obzir i situacija kada stranke samo formalno sklope jedan ugovor kao prividan, ne želeći pri tom da sklope takav pravni posao, već samo želeći da ugovor koji su potpisali prikažu u pravnom saobraćaju kao navodno postojeći. Takav ugovor je rušljiv kao privdan (fiktivan) ugovor i može se tražiti poništaj tog ugovora. Takođe je pomenuti zakon uzeo u obzir i sklapanje prividnog ugovora kojim ugovorom saugovarači prikrivaju neki drugi ugovor koji su stvarno želeli da sklope i koji prikriveno ispunjavaju. Prvi ugovor se u tom slučaju naziva simulovani a drugi disimulovani ugovor. Taj formlano sklopljen (prividan) ugovor može biti predmet poništaja pred sudom, a ako drugi (skriveni) ugovor nije nezakonit onda on može ostati na pravnoj snazi. To je primer kada prodavac nekretnine koja je optrećena pravom preče kupovine izigra nosioca tog prava tako što sa kupcem ne sklopi ugovor o kupoprodaji (kada bi bio dužan da obavesti nosioca pava preče kupovine o kupoprodaji i uslovima te kupoprodaje) već sklopi prividni ugovor o poklonu jer za ugovor o pokonu ne važi pravo preče kupovine. U tom slučaju je sklopljeni ugovor o poklonu simulovan i može se poništavati pred sudom od strane nosioca prava preče kupovine. Ugovor o kupoprodaji bi bio disimulovan i on će ostati na snazi ako tužilac u ovom slučaju dokaže postojanje ugovora o poklonu i kupi stan pod istim uslovima koje je imao fiktivni poklonoprimac. Ovakav sudski spor, kao primer, sam imao u svojoj advokatskoj praksi.
Iz moje advokatske prakse, ukazao bih na razliku dva vrlo slična pravna instituta a to je rušljiv ugovor zbog zablude i poništaj ugovora zbog prekomernog oštećenja. Prekomerno oštećenje je poseban pravni institut obligacionog prava iz čl. 139 Zakona o obligacionim odnosima gde postoji očigledna nesrazmera uzajamnih davanja dve strane u dvostrano teretnim ugovorima, a da strana koja dobija nesrazmerno manje od suprotne strane toga nije bila svesna u momentu zaključenja ugovora. Primer iz moje advokatske prakse je sudski spor o poništaju ugovora gde stranka koja nije znala za realnu tržišnu vrednost stvari (u tom slučaju stana) koju prodaje, stvar proda znatno ispod tržišne cene, pri čemu je druga strana kao kupac bila svesna da je tržišna vrednost te stvari dosta veća, pa je prodavac imao pravo tražiti poništaj ugovora ali ne zbog mane volje (da je održavan u zbaludi) već zbog prekomernog oštećenja. Zakon i praksa ne sprečavaju da se ovaj institut primeni i kada druga strana nije upoznata da je saugovarač u zabludi. Sličnost sa postojanjem zablude ili prevare koja prouzrokuje manu volje je očigledna, ali se razlika vidi u tome što kod prekomernog oštećenja oštećena strana nije ni jednog trenutka pre i tokom zaključenja ugovora znala za pravu vrednost stvari koja je predmet tog pravnog posla pa zbog toga dodje do njenog prekomernog oštećenja (detaljnije u Komentaru ZOO prof. dr. Slobodan Perović i u Komentaru ZOO prof. dr. Boris Vizner). Rušljiv ugovor zbog zablude kao mane volje moguć je samo ako je saugovarač, primera radi prodavac, znao za realnu tržišnu vrednost stvari ali ju je prodao po znatno manjoj ceni jer ga je kupac doveo u zabludu da će, primera radi, kupac zbog manje cene učiniti kakvu drugu korist prodavcu zbog čega je ovaj prihvatio da stvar proda po nižoj ceni od tržišne, a ovaj takvu korist ne učini prodavcu. Institut prekomernog oštećenja bi bio ako prodavac iz tog primera uopšte ne zna tržišnu vrednost stvari pa je proda po znatno nižoj ceni, kada je u pitanju pravni institut prekomernog oštećenja a ne rušljiv ugovor zbog mane volje. Za prekomerno oštećenje ne važi objektivni rok od 3 godine za podnošenje tužbe već važi samo rok od godinu dana od dana sklapanja ugovora. Obratite pažnju, često javni beležnici prilikom solemnizacije (overe) ugovora o kupoprodaji stana navedu u onim njihovim formularima uz solemnizovani ugovor da su stranke upoznate da u slučaju da je došlo do nesrazmere u datoj ceni u odnosu na tržišnu, taj ugovor može biti raskinut sudskim putem ali u roku od godinu dana od solemnizacije (overe) ugovora, pri čemu se misli upravo na institut prekomernog oštećenja a ne na zabludu iz domena mane volje.